TALAMUS - Борис Стапарац

Погледај предходну тему Погледај следећу тему Go down

TALAMUS - Борис Стапарац

Порука  Admin on Thu Oct 22, 2009 10:00 am

TALAMUS

Kroz otvorena vrata na dnu neba sa pahuljicama sasušenih latica magnolija, na zemlju pada suton. Čuju se u daljini psi lutalice kako unezverenim lavežima rasteruju karavane putnika koji traže mesto za prenoćište. Nad gradom se spušta veo od proročice Ingrid jahačica boga Ingvija, koja će i ove noći izvidati rane svojim dugim prstima sviračima krešenda obešenim po glasnim žicama neba. Čuju se praporci na stadima Gospodnjim kako odlazeći iz crkve hvale Gospoda pevušeći poslednje psalme molitve i svetlim licima kao kandilima obasjavaju puteve noći zastrte po zrakama sunca. Ulični svirač na citri rasteruje najezde komaraca dahom natopljenim rakijom od dudova. Niz put korača Narcis i pocepanom cipelom šutira kamenčiće. Glava mu je spuštena na grudi, zamišljen je. Ruke duboko u đžepovima, jedna cipela mu razvezana. Mrmlja u bradu:

I da mi otmete sve ostaje svemir moje lobanje, moja aorta zašivena za utočište aleksandrijske biblioteke koja je slova sa zemlje prenela putem dima u nebo. E to mi ne možete uzeti. Moj talamus koliko god ga bombardovali svojim veličinama ostaje svemirska oaza misli koje nemaju sebe nego se naplavljuju sa osekama i plimama treptanja zvezda.- Zastaje na tren. Podiže glavu i kao orao kliktavac pušta tihi glas ne bi li isterao žrtvu na čistinu. Nastavlja da udara vrhom ožuljane cipele kamenčiće i malo malo se glasa kao orao. I eto naivca. Gura glavu iz magle direktno pred Narcisov osmeh.
O Kamarate tebe baš trebam. Vidiš baš tebi hoću ispričati priču o onoj o kojoj sam ćutao toliko vremena. No hajde da sednemo negde, jer moram ti priznati da je spiritus promptus est, caro autem infirma, što hoću reći duh mi je dobar ali mi je telo slabo.-
I krenu tako jedan pored drugog Narcis i Zlatousti zapinjući za poglede prolazneika kao za senke drveća. Ćutali su sve dok ne dođoše do parka a kada sedoše na klupu Narcis poverljivo šapne :

- Zlatousti, znaš li ti da je čovek zemljan. Zato se i zove Adam.. I znaš li da isto kao zemlja ima talamus samo što se njen kompjuterski sistem zove jono sfera? Nisi znao?-

Zalatousti odmahne glavom i popravi podignute revere kaputa.

-Da, dragi moj. I kako ta zemlja prima od svemira misli i sadržaje sebe, i diktira vetrovima i poplavama i suši i zverinju ponašanje, tako i naš talamus prima misao univerzuma. E ta misao univerzuma u našem se Talamusu ucrtava u kodeks ponašanja ili ne ponašanja i određuje naše poplave i orkane i zemljotrese i suše i plodne godine..Ma mi smo ti samo glinene lutke koje otresaju udovima pod palicom dirigenta koji nas vodi tamo i vamo držeći nas stalno na konopcima života. Ako univerzum zaželi da mi igramo tvist mi ga igramo i još pametujemo kako znamo razno-razne plesačke veštine kao što su čačača a baš nam se ovo pleše. Ako zaželi da se zaljubimo onda nam pošalje svoje pisare da nam u talamus ispišu ljubavne poruke pa kada oni uscrtaju naše stope i naše reči i naše impulse, eto ljubavi…-

Zlatousti uzdahne i pogleda u ispružene dlanove išarane crtama.

Tako jednoga dana, dok sam mislio kako ću se bezbedno provući ispred svetine koja je otvorila čeljust da proguta sve što joj može stati u oči.. Taj Univerzum ili kako ga ti zoveš Bog, pošalje svoga anđela pisara i on u moj talamus ispiše ljubavne poruke koje odmah krenuše u sistem navodnjavanja duše da me ispune sokovoma ljubavi. I nisam se ni snašao a moje rime se raspečatiše i ja počeh izgovarati stihove za koje nisam ni znao da su u meni.-
Zlatousti se nasmeši i pogleda u senicu koja mu je sletela na dlan i kljucala poslednju mrvicu hleba što se zaglavila između crte umetnosti i crte života.

Ali taj virtuoz pisanih poruka koji sa samo jednim uzdahom može da ti ispuni talamus raznim mudrolijama, ima dvojnika. I ovaj put taj dvojnik zakuca na vrata misli jedne dame.. Knak, knak. I dok se ona nije još ni snašla on napravi dvostruki aksl klizajući se po kori njenoga mozga i pisajući po njenom talamusu brazde koje može da zaseje samo ljubav. I još nisam uspeo ni da izustim, ''ah'', ona reče,''uh''. Bilo mi je jasno da se moj zemljani sistem kosmičke misli prepliće sa pričom njenoga talamusa i ja mudro pogledam u nju tako da je ona pomislila da je gleda morska krava. –
Zlatousti dune u senicu koja se sladila mrvicom hleba i ona zapeva.

Tužno je to što umemo pevati jedino kada se ispunimo mrvicom hleba. Jedino muzika koja se da izdvojiti iz kakafonije ljudi je ona za mrvu hleba zamešene znojem, mukom i patnjom. - Reče sam za sebe i senicu Zlatousti, a Narcis nastavi.
Nisam se ni snašao a ona je postala violončelistkinja koja je malo bila istrument a malo muzičar. Svirala je tonove mojega talamusa koji je onaj zapisničar pootvarao po svim šavovima sejući taktove iza zvezdanog sveta. Mogao sam samo da dahnem očima. Da trepnem glasom koji je šištao Ravela a ona je sedela naga u mome zagrljaju i punila me impulsima transformatora koji je umesto struje u oblake života ispuštao stihove duše.
Senice.- Šapne Zlatousti sam za sebe i senicu na dlanu. – Leti mila na neke druge dlanove. Ovo je poslednja mrvica koju imam i ko zna kada će za mene Bog umesiti novi hleb. Dotle je moje srce tuga i dlanovi heliodrom za molitve koje se jedino mogu natopiti suzama da niknu novi stihovi.-
Hvala Bogu što baš i nisam nešto naročito pametan pa onaj pisar nebeskih misli nije imao za čega zapeti klizajući se pismom preko moga talamusa pa me je ispisao jasnim porukama.- Nastavio je sam za sebe Narcis svoju priču dok je u sve ulazila senica troglasno pevajući, pri tom se koristeći poznavanjem svih jezika vasionskih šuma.
Zlatousti. Bio sam joj žica na istrumentu. Gudalo. Bio sam joj koleno o kojega se češala držeći čelo među nogama. Bio sam joj kapljica znoja, ona što se survava sa čela i klizi preko nosa i gmiže niz vrat. Bio sam miris hipofize koja je u toj vodenoj masi kapljice odašiljala poruku paničniju od pozivanja u boj: '' Ljubi me nesrećo srećna. Ljubi me da ti budem i sviračica i istrument i da ti budem gudalo i stih isčezao iz razoranim misli iz kojega je nikla oaza aruore i raspršila zrakice sunca po tvome mraku.'' Kamarate moj. Znaš da sam bio rudar i da sam puzao po utrobi zemlje u potpunom mraku. Mogu se zakleti da sam i tamo video moju lejdy Psihu kako mi sa anđelima svetli i daje mi note koje su se zakucale u ugalj. I tada sam znao za njeno postojanje i bio siguran da ćemo se sresti.-
Sa dlana Zlatoustog uzlete senica i pusti još nekoliko nota koje se umnožiše u njegovom oku u potok koji je kapao u njegovu dušu. Ne reče ništa ali okrene glavu na drugu stranu da Narcis u njegovim očima ne pročita zapis tuge.

Svirala mi je danima, a kada bi došla noć svirao sam na njoj kao na čelu. Sedela mi je između nogu kao violončelo i ispuštala zvuke raskovanih zvezda koje u kosmosu nema ko da prenosi jer se zvuk zaglavio u svetlost, pa ih prenose senice nalik na svitce. I ko zna koliko bi to trajalo da se onaj njen zapisničar nije umorio od pisanja po njenom talamusu i legao da spava negde između sazvežđa orlova i sazvežđa medveda? Dok sam ja još uvek gledao u nju mudro kao morska krava, ona je pogledala zbunjeno u mene i onaj njen ''uh'', se umnožio mojim jadnim stanjem zemljanog oblika u ''Aaaa' i njene strune zatrubiše na uzbunu. Čuo sam kako u njoj zavijaju sirene kao posle zemljotresa kada se sruše sve zgrade i ostanu samo dimnjaci iz kojih izlazi tamni dim. Uplašeno, ona otresa moje mirise sa sebe i čuh kako sa njenoga talamusa do moga dopiru zvuci grebanja po gramafonskoj ploči u čijim je utorima od tonova ostalo jedino šuštanje.-
Visoku u nebu senica dohvati iskru zvezde padalice i baci na Zlatoustove dlanove. I vide on kako mu se dlanovi pune talantima sjajninjim od zlata i dragog kamenja i kao pred njega staju oblaci belji od venčačke stene i on uduva uzdah u njih.

E, kamarate moj. Jednoga dana u dubini zemlje usnio sam čudan san. Sanjao sam da se stena uglja naduvava i da iz nje izrastaju udovi žene bele kao cvet lotosa. I sanjao sam da se iz uglja izvlače njena bedra mirisnija od prezrele papaje i da se izdvajaju njene grudi i vrta i njene usne i da me zastire kosom i poljupcima me obasipa ostavljajući iza njih svetlost na mojom pougljenisanoj koži. Sanjao sam da uvlači prste u mene, ali ne obične nego duge i nežne i pune sokova muzike sa dirki klavira… Sanjao sam da iz mene iznosi nešto i raznosi stene lignita i baca ono nešto u nebo. Sanjao sam da sam ptica, bela kao njena put i da su mi krila duga kao njene ruke i da mi je strast mirisnija od njenog znoja i da je nebo njena kosa po kojoj lete meteori i raznose anđele na svojim leđima … Danas kada se završava vreme, znam da nisam sanjao u dubini zemlje i video je u steni mrkoga uglja, nego da je ona java i da je moja Psiha zapravo promočena kroz reke neba i da me tamo čeka da me nadoji muzikom svoje duše. Moj talamus svira končerto groso puneći onoga anđela zapisničara novim porukama koje ima odneti u vasionu i ispuniti talamus ljubavi mojim stihovima. Prvi put ja imam iz svoga zapisa poslati nešto u nebo i ispuniti ga vrednim sadržajem sebe.-
Reče Narcis i zbunjeno se zagleda u Zlatoustog koji je dlanovima kao dletom odbijao komade oblaka i iz njih vadio Psihu koja je sedela na smaragdnom kanabetu i svirala čelo izvajano od sante leda. Niz njene bele ruke su tekli potoci muzike a niz vrat su kapale srebrne kiše njenoga znoja u kojima su se pojili zeleni vetrovi i crveni oblaci išarani ljubičastim trakama. Iz zemlje su iskakale lopte lignita i palile se u jonosferi iz koje je pljuskala muzika ljubavi i preplavljavala aure talamusa zastalih ljudi ispod duge koju su raznosili krilati konji na sedam strana sveta.

Admin
Admin

Број порука : 193
Registration date : 15.11.2008

Погледај профил корисника http://poeta.5forum.info

Назад на врх Go down

Погледај предходну тему Погледај следећу тему Назад на врх


 
Permissions in this forum:
Не можете одговорити на теме у овом форуму