ИНТЕРМЕЦА - Зоран Матић Мазос

Погледај предходну тему Погледај следећу тему Go down

ИНТЕРМЕЦА - Зоран Матић Мазос

Порука  Admin on Thu Oct 22, 2009 10:05 am

IN MEMORIAM

Да ли си нашао себе? Био си изгубљен негде далеко, негде у свом завичају. Од
оних дана када си био у пуној снази провинцијског боема. Изгледа, да си тражећи себе, проналазио само страх од неналажења. Чини ми се да на том путу ниси проналазио место, где би могао бити. Остао је само одјек твојих покушаја да пронађеш било какав траг и оставиш га, како би указивао на твоје присуство.
Пронашао си ме сасвим случајно, као песник који већ дуже времена није успевао
да искаже по коју хранљиву мисао. Знао си!? Али си веровао! Или се можда варам? Био је то поздрав пријатеља, који је осећао да је већ сасвим разграбљен. У својој немоћи оставио си времену да чува сећање.
Колико је времена потребно да пронађеш и окупиш сваки делић себе? Надам се да
си успео и да је стигла прва потврда да си се пронашао и да ниси заборављен!

УМЕТНОСТ

Одједном устанем, изађем из собе, оставим компјутер, скице, нацрте, рукописе.
Нека се сналазе сами са собом. Нека сазревају без моје помоћи, нека ме се зажеле. Ја одох да се наприродим.
У дворишту зелено. Трава, усамљена јабука са крошњом која дели хоризонт на
непрецизне линије, које само природа може савршено да изведе. Боље од сваког уметника и компјутера. Танка је нит између крошње моје јабуке и неба. То је само мамац за птице које препознају ово дрво као своје. Такве птице су са слухом и зову их птице певачице.
Поглед ми са крошње паде поред моје ноге. У трави гледам једног обичног
пужа и дивим се сазнању да ћу га нацртати на папир. Осећам да нам је обома уметност блиска и срећан сам што у таквим тренуцима волим уметност, толико, да осећам блискост са тим малим слузавим створењем. Радујем се што у њему проналазим себе. На начин уметника одужујемо се један другом.

СВЕТЛОСТ

Тешко подносим страхове око себе и посебно оне у себи. У глуво доба ноћи
будим се и страх ме је склопити очи и предати се тами у унутрашњост себе, слушати одјеке своје празнине и ослушкивати ехо тишине. Тргнем се, уплашен од успаваног себе, непознатог у себи, још неистраженог. Вежбом се све постиже, подсећало ме је то на роњење, удахнем ваздух и зароним у дубину. Често склапам очи и лутам по себи.
Раније сам ретко када остајао дуго у тами испитујући дубину своје празнине.
Врло брзо сам отварао очи тражећи светлост и поново се враћао остајући у себи онолико колико су ми светлосне залихе трајале. Временом сам остајао све дуже и зора је полако почела да свиће дубоко у мени. Међутим, светлости још увек није било довољно. Вежбао сам, узимајући светлост и враћао се у себе, упознавајући и најтамније кутке своје дубине.
Јутро је неумољиво на помолу! Моја унутрашњост је још увек неприпремљена
на толику светлост. Страхова је све мање. Светлости у мени све више. Роњење све дубље. Светлост се шири у мени. Упознајем се све више, припремам своју унутрашњост на дан!

МАЧКИЦА

___На каучу у полумраку собе девојка мази умиљату мачкицу. Уздрхталим пожудним бутинама чедно је притиска. Мачкица мазно преде, препредено и не мисли ништа блудно. Канџе су јој увучене.
___Мачкица преде из грла, девојка из међуножја. И паук преде мрежу у углу собе, али ни приближно као девојка и мачкица. Без речи се мазе и не знају када ће им досадити. Воајер их задивљено посматра и планета као да је стала, не окреће се, слуша њихово предење. Сједињене, не знају ко је коме замка!?
___Гледајући их и време је стало, преде са њима. Тако мазне, заплетене у љубави, запредене у чину оргазма плиме и осеке. У уздрхталим девојачким бедрима, заљубљене су њих две у саме себе. Баладу и романсу страсну сузбијају. •

МИСАО

___Одлазите из његове главе!? Ставиће вас на хартију, зид, салвету, или тоалет папир. Исписаће вас да не живите, где вам место више није. Избацује вас у нереду, збрци, да би вас уобличио и записао са мало мастила на хартији.
___Куда је нестала? У концентричним круговима тражи је унутар себе. Без права да моли, а свој бег смешком да ублажи. Скрива себе у себи, гњави тугом и жалопојкама. Скрнави и потискује све што је свето, брише своје постојање. Уздише, показујући своје ране, снове. Булазни до лудила. Крунише заборавом залагање за ново постојање. Да ли ће бар једном остати доследна себи? Мученица, између мозга и језика, сна и јаве. У међупростору лебди док се сва не истопи за своје спасење!?
___Тихо долази жена његових снова! Ко је она? Жели да је пита док на обали стоји. Ветар јој мрси косу. Да ли је то туга, што у очима јој чита!? Лепота мисли достојна његове љубави. У даљину гледа птице, облаке, празнину. Шта је живот? Одлази из његове главе на бели папир. Окренула се није. Она је само мисао! •

СУРОГАТ

Мајка, природа, отац му карикатуриста! Добио је писмо,
откуцано старом писаћом машином. Тамо где стоји потпис, карикатуриста је нацртао Мики Мауса. Он иначе не пише писма, зато и не чита која добије. Ноћ пада, он дрхти над добијеном поруком. Вриснуо би у то црнило, а нико га не би чуо.
Ране нанешене дубоко у души. Његова природа која је убијена,
са сетом је се сећа. Туш му побратим, кључ за црну рупу има. Туш се одазива, црна рупа жива! Свемир у њему га распео између врха поруке и потписа. Прсти болно притискају слепоочнице, кључ му у мозгу! Да ли му је потребан!?
Карикатуриста је поставио безвезне проблеме!? Његов пут
увек заобилази онај прави. Он им иначе окреће леђа. Ипак, Мики Мауса је прочитао. Непажљиви карикатуриста пролио је црни туш по његовим сећањима. Необична љубав према Мики Маусу! Он јунак карикатуристе пун је љубави над проливеним тушем. Сурогат воли свог творца!

ОТАЏБИНА

Лута без циља, пролазник му комад хлеба даде и оде. У грлу
суви хлеб му заста, воде му треба. Охоли клинци чашу испред њега просуше. Странци и он њима стран, пролазе мимо њега у свим правцима, као да га прате. Од параноичног страха се не окреће!
Магла над градом, без љубави за њега. У срцу бразготине,
дубоке без крви. У венама му отров. Туђим језиком у туђој земљи, туђа река, мост над реком, он испод моста, осећа као да се све руши у балканској души.
Овде ништа нема, иза њега понори вапе. Испред магла и живот
који протиче. Хоће да ноћ буде дан, да је данас већ сутра и заборави заборав. Трже га жамор и долазак воза. У тунелу тама, у руци грчевито стеже карту у једном правцу. У даљини назире зрачак светлости!?

ДОМ

Дошао је из далека, из света, вратио се дому свом. На крају
села, насред поља стоји оронула стара кућа његових почивших родитеља.
Гледа је сетно. Сећа се ластавичијег гнезда у стрехи. Одавно
не шушти лишће сасушене крушке. Улази у кућу, навиру заборављене слике детињства. Издужене сенке око огњишта, мирис погаче, тамјана и треперење славске свеће осећа свим чулима. У мемљивости некадашњег дома одјекује смех сестара и браће. Сећа се брижних лица мајке и оца.
Затворених очију гледа у небески свод звездама устрептао.
Види овце на ливади изнад куће. Чује фрулу пастира и лавеж веселог жуће. Старац отвори очи, ветар фијуче, стари кров скршен пашће. Врата се уз лупу отварају, нестају визије. Сећања киша јесења брише. Био је ово некад дом, сада није више!

Admin
Admin

Број порука : 193
Registration date : 15.11.2008

Погледај профил корисника http://poeta.5forum.info

Назад на врх Go down

Погледај предходну тему Погледај следећу тему Назад на врх


 
Permissions in this forum:
Не можете одговорити на теме у овом форуму