РЕЧ - Борис Стапарац

Погледај предходну тему Погледај следећу тему Go down

РЕЧ - Борис Стапарац

Порука  Admin on Thu Oct 22, 2009 10:16 am

РЕЧ

Низ дугу улицу омеђену шареним излозима и још шаренијим понудама, проструји ветар. Дан је почео сунчан и топао, али како се ближило подне са запада су се почели натискивати облаци. На терасама кафића и ресторана мноштво грађана је безбрижно пило кафу игноришући оне што су у дугим редовима ходали тамо-вамо у потрази за неком само својом ствари. Пред великим излогом ексклузивних хаљина улични свирач је забављао пролазнике дувајући у Панову свиралу сетну мелодију Перуа. Испред њега би застао тек по који пролазник, мало ослушнуо и бацио новац у дрвену кутију испред свирачевих ногу.
Заваљен у дубоку столицу од прућа, Марко сваког дана проводио време на тераси кафеа као у позориштној ложи са које је пратио добро изрежирану представу. Између првог и другог чина, прочита наслове новина, али никада и саме текстове. Све је јасно из самог наслова. ''Убиство, пљачке, гладне масе. Проневера, беда и бес. Ратови, туга и самоћа. Страхови, дрога и блуд.'' Никада се није упуштао у даље истраживање жутих страница, жутих новина, него је са стрепњом чекао наставак позориштне представе. Волео је да гледа отмене даме у изазовним тоалетама брижно нашминкане како у вреви театра улице увежбано глуме своје самозадане роле. Тачно је знао њихове гегове, грифове, мимике и шта желе од онога коме се обраћају. Никада нису превише употребљавале речи. Уместо говора речи, служиле су се говором подигнуте обрве, напућених усана, издуженог врата, случајним додиром колена о колено.. Познавале су у детаље прерије мушкога мозга где си мазга умисли да је вранац само зато што ју је јахачица спретно погодила мамузом у место за самоумишљање.
А на улици театра, нација која је већ одавно једном ногом закорачила у пропаст, глумила је величину себе не обазирући се на никога сем на свој одсјај у огледалима излога. У подножју једних врата три циганчета моле за неки динар. Марко им се дивио. Имали су најбоље написане текстове у томе театру у којем су и пси љубимци схватили важност уличне глуме и надигнутих њушки марширали крај својих газда чију су децу чувале исцеђене гувернанте. А она три циганчета су у трију хоровала:

Хеј лепотице, Касандра. Ма нећеш ме валда овако оставити у кардонској кутији ципела без комадића хлеба. Касандра, лепотице. Види ме како те молим.-
Колико год деца била упорна у својим молењима и колико год увежбано изводила своју ролу пружајући голе прљаве и гладне руке према чистој господи, нико није застајао. Нико их није примећивао. У улици: ''театра народа'', није постојао други Бог сем новца и трговине и самих њих, којима је дано да владају и флором и фауном света сведеног на улицу дугу једва три стотине метара. Доњи и горњи свет каста које се никада нису мешале осим на гласањима и у затворским ћелијама где су опет они једни били доле а други горе, сједињавала је једино прашина што је онима богатима отпадала са ципела и падала на руке које су молиле:

- Дајте нам динар да купимо мрвицу хлеба.-
Неколико корака даље од деце просјака, седела је импресарио мајка са дететом на усахлим грудима и добацивала пролазницама:

- Љубим те госпоја дај ми сто банке па ћу да ти гатам у длан.-

Колико год била љубазна, и колико год погађала у жицу знатижеље нафраканих дама, ни једна није стајала. Журиле су даље дигнутих носева на њену сиротињу и голотињу и застарелу методу проницања судбине. Подспрдно су се смешкале циганском врачању, када је на све стране науке свезнања, прштио тарот и астрологија, хиромантија и све тајне врачања, јаче од сваке алхемије. Модерне даме су већ биле обавештене како ће из сата у сат постајати све познатије и богатије и како ће у Јадран допловити Оназисов наследник са сто педесет бродова само по њу. Када би неко и одвојио неки динар и убацио свирачу панове свирале, циганчићима или мајци импресарију: '' позоришта молитве'', у кутију, настављали су даље са својом глумом са празним погледом у руке оних што моле. Тај исти поглед је видео Марко и на онима који моле и дамама које су излазиле из трговина натоварене новим ципелама и хаљинама, блузама и парфемима. И на свима је, дугогодишњи позориштни љубитељ читао: '' Ни ово ме није испунило''. И сам се осећао некако празним. И колико год би попио кафа и пића, осећао је празнину, жеђ за нечим што није знао шта је то. Читао је много. Од детињства је грабио сваку књигу на коју је наишао. Читао је и научнике и лакрдијаше, и књижевнике и хроничаре али ретко, бар на тренутак налазио испуњење душе. Већ се био извештио да њуши по књигама тај један моменат када писца звекне оно проказање и каже ту реч. Ту једну једину реч и заслепи читаоца преплављеног лепотом неба и свемира, земље и душе. Увек је при себи носио неку књигу. Онако да се нађе и да се има за чега ухватити када га вандали обаспу лакрдијашким језиком и виком музике у метежу празнине уметности. Где год се кретао он је читао, тражио, истраживао, проницао. Реч. Реч која ће изговорити потребу човечанства и бити његов кључ до савршених одаја свога срца.
''Баљшој театар'', српског уличног позоришта, улазио је у заплет. И док је Марко размишљао како ће провести још један сунчани летњи дан гледајући у пролазнике занете глумом уличног комада :'' Није ми стало до никога него само до себе,'' из даљине севне. На почетку се чинило као да је негде трамвајска трола поскочила и изазвала кратки спој на жицама а онда у мир пролазника шетача, загунђа из даљине грмљавина. Према граду се ваљало невреме. За тили час, град нестаде испод огромног тамног облака и паника нагна глумце улице да се дају у бег тражећи заклон. Марко потрча колико га ноге носе. Огромне капи кише, добовале су по прашњавим улицама. Град нестаде у тами из које је севало и из које је бљувала ватра громова. Приметивши један пролаз између старих зграда Марко скрене ка њему и сав мокар се стресе када се завукао испод доксата једних врата. Виде да су ту и она три циганчета шћућурена једно крај другог и две госпође натоварене пакетима. Виде и неко голобрадо момче, али све крајичком ока јер је почео да туче лед и да пуцају стакла на излозима и да гром за громом удара у сиве кровове града. Видео је да она три циганчета поскакују од страха и на сваки удар грома се јаче стискају голим ручицама једно уз друго. Паде му на памет да би и њему баш пријало да га сад неко загрли и стисне уз себе, погледа оне две даме са пакетима, али када виде како са њих цури размазана шминка скинута кишним капима и сузама, скрене поглед на онога голобрадог момка а он је поскакивао у барици пуној воде. Видео је да му се вилица тресе од страха. У близини пуче гром. Огромна светлост их заблесне и лед величине шаке поче ударати по крову. Марка ухвати страх. Ухвати га паника и страх као оне ноћи када се за време рата нашао под канонадом минобацача. И ако је нагло захладнело њега облије зној. Некакав нагон да је крај, испуни му све нерве и он се почне трести од страха. Позориште уличне комедије нагло је прелазило у трагедију. Оне две даме су испустиле шарене завежљаје и нису се обазирале што их односи бујица воде него су се нагло повлачиле у назад. И оно голобрадо момче крене у назад и она три циганчета и једно куче које се од некуд створило мокро и уплашено и сви налетеше на Марка. Стиснути једно о друго гледали су како низ улицу булица одноци шарене сунцобране са рекламама, столице од прућа и стољнаке свих боја. Видели су као лед светлуца у излупаним излозима и ветар бацака хаљине на луткама. Страх је испунио град. Ослоњени једно о друго све су се јаче стезали и Марко осети како га деца хватају за ноге и како га жене хватају за руке и како га голобради младић хвата за ревер капута и суза му се заглави у видело ока и врати се опет ономе проклетом рату. Збеговима и несрећама када је исто овако стајао и прелиставао по себи тражећи реч. Тражио је ту једну једину реч са којом ће спасти и себе и људе и цивилизацију од старха, од бола од немани. И од једном док је откинута жица од струје ударала као разбешњена змија по тротоару и избацивала сијасет варница, он шапне:

ЉУБАВ.-
И та једна на мах обична реч, шапнута кроз његове стиснуте усна затрепери између њих. И она дечица подигоше главе и у њиховим очима Марко угледа сузе радоснице како им увећаше очи и лица им испунише милином. И оне даме га погледаше истим очима и осмех им пређе преко лица а онај голобради младић загризе у усну и осменхе се. Куче замлати репом. Низ улицу је и даље севало и пуцало. И даље је ветар разносио преко тротоара комаде одеће откинуте са пластичних лутака, а они су стајали у доксату врата, стиснути једно уз друго и гледали се очима испуњених срећом.
Ветар заламата низ улицу и подигне ону панову свиралу коју је уплашени Перуанац у страху испустио и они чуше како кроз цеви од бамбуса струји глас:

Љубите се међу собом као што вас и ја љубим.-
Жена се сагне и пољуби циганчића зажарених образа. Гледао ју је очима пуним среће. Пуним радости. Пуним љубави. Једна реч испуни њихове душе величанственошћу свемира.

Над градом су се цепали облаци. И грмљавина се ваљала преко равнице негде у даљину. Исцеђени потоци су нестајали као понорнице у градској канализацији односећи са собом разбацане папире и смеће. Жуте новине са жутим вестима. Киша је сапрала улице и иза себе оставила мирис чистог озона. Улични свирач погледа преко улице и насмеши се. Низ њу је долазила малена група људи држећи се за руке. Из даљине је видео да их је нешто спојило у једно савршено срећно биће. Оно најмање дете на рукама је носила дама којој је киша спрала лице и која се задовољно и срећно смешкала. Њена лепота је блескала кроз улицу. Лице јој је било без и једне боре пуно нежности и лепоте. Друга дама је она два детета водила за руке и сваки час застајала и мазила их по мокрој куштравој коси. Марко је ишао први пут по средини улице. Није се скривао под сенкама зграда од пролазника, ходао је срећан. Први пут без књиге под руком која му је служила као држач да не падне под точком живота. Сада је имао стварни ослонац. Он је нашао реч која га је испунила.
У пролази је застао и Перуанцу пружио његову свиралу. И улични свирач виде у Марковим очима реч за коју је прешао пола света да би је сазнао. Виде ЉУБАВ и насмеши се. Његове груди је испунила музика коју је тражио. Коначно ће срећан моћи отићи у свој прелепи Перу. И он је пронашао себе.

А ви?

Admin
Admin

Број порука : 193
Registration date : 15.11.2008

Погледај профил корисника http://poeta.5forum.info

Назад на врх Go down

Погледај предходну тему Погледај следећу тему Назад на врх


 
Permissions in this forum:
Не можете одговорити на теме у овом форуму