ЖИВОТ И ДУША КРАЈ ЊЕГА -Зорица Драговић

Погледај предходну тему Погледај следећу тему Go down

ЖИВОТ И ДУША КРАЈ ЊЕГА -Зорица Драговић

Порука  Admin on Wed Nov 11, 2009 12:57 am

Живот и душа крај њега

Октобарско јутро. Прохладно и облачно. Донекле рано да би се знало да ли ће у дану који тек следи, зраци сунца објасјати бар оне који се у не знању тог јутра дотакоше. У размаку од пет минута салом су се огласила два дечија плача. Једно мушки одважно и друго женски нејако. Плач као и сваки други плач два новорођена бића. Ипак, само та два мала бића су знала да ли су заплакали што их је рађање у живот заболело, или што су се те две мале шачице последњи пут држале присно и само за себе.

Рекоше мајци, „родили сте дечака“. Озарена и поносна, узавреле далматинске крви, знојавим и измученим уснама поклони осмех свом сину и захвали утроби својој што јој је пдарила биће које има право да се слави као потомак.

Окренуше се поново мајци и рекоше јој, „родили сте и девојчицу“. Грч закочи осмех на лицу. „Вирџина“, момисли поносна далматинка и болан терет паде на њену психу. Никада се тог терета није ослободила. Никада психу своју испод њега није извукла. Никада „Вирџини“ није опростила што се осмелила да из њене утробе изађе и да јој скамени осмех на лицу.

Дадоше јој име по јутру у ком се својом смелошћу у животу нашла.

Задојена капљицама млека које је својим нејаким уснама у своје тело увлачила, импулсом нејасног живота, задојила се истином да те капљице њој не припадају као љубав мајке, већ као нагон да се у животу сачувати мора...ако не због мајке, онда због света који је то од мајке очекивао.

Одрастала је Вирџина у сукњицама, хаљиницама, плетеницама на раменима. У души носила жену, у уму мушкарца.

Од првих корака, Вирџина је носила ратника у себи. Није ратовала са природом. Ни са свим бићима из те природе. За своје ривале је одабрала мушке наследнике. Све оне синове који су имали право да се њиховом рођењу веселе, играју и певају...ратовала против полности која има „право“ на уступке, грешке и освајање света.

Први рат са мушкарцима добила је када се са седам година попела на кров куће. Села на оџак и поздравила свог оца који је страховао од висине и увек плаћао неког другог да се попне на ту висину ради замене оштећеног црепа. Други рат је добила против своје браће. Са њених осам година, ни онај који је од ње био старији пет минута, ни онај који је био старији нешто више, нису научили пре ње да пливају. Узалудан очев труд да своје наследнике ослободи страха од воде и да их упути у вештину пливања, завршио се тако што је она научила прва да плива.

На очиглед свих присутних, па и самог оца и браће, онако у вечитој сенци, скочила је са чамца и нестала у дубини канала. Дотакнувши дубину муља и хладноће, „одрасло“ смела, јер за детињство није знала, рекла је себи „ти то можеш“. И могла је. Испливала је на површину воде. Прво што је угледала била је слика људског хаоса у води. Једни су израњали са паником „нисмо је нашли“, други су зарањали са паником да је пронађу. Ухватила се за ивицу чамца и повикала „хоће ли ми неко помоћи да се попнем у чамац?“.

Трећу битку добила је са дечацима у улици. На почетку улице постојао је огроман јаблан. И она сама, из „висине“ својих година, веровала је да се јаблан додирује са небом. Сви ти кошчати хероји су само шетали око јаблана. Плели су приче како могу да се попну, али баш сад неће...и то баш сад сеизвлачило из једног годишњег доба и улазило у ново годишње доба.

Позвала је дечаке из улице код јаблана. Рекла им је да креће ка његовом врху. Разлегао се громогласан смех. Тај смех је био одговор колико су они веровали у храброст и вештину једне девојчице. И попела се. До самог врха се попела. Наступила је вриска и паника. Јаблан се на врху савијао. Кренуо је да дува ветар. Посматрала је са висине мравињак панике око стабла јаблана. Са те висине је приметила и свог оца. Приметила и своју браћу. Није морала да им види јасне црте лица. Са висине је знала да лица њене браће носе жељу да грана испод њених ногу не издржи.

Неко је викао, „зовите ватрогасце!“, неко „довуците кола са сеном!“. Довукли су кола са сеном. Позвали су и ватрогасце. Мирно је стајала на „последњем степенику“ јаблана и чекала да се зачује ватрогасна сирена. Када су ватрогасна кола са ужурбаном сиреном ушла у њену улицу, смирено се одбацила од гране на којој је стајала и упала у приколицу са сеном.

Вирџина је порасла и спремили су је за школу. Крила је да зна да чита и пише. Кришом ноћу, када би укућани утонули у чврст сан, узимала је очеву батеријску лампу и буквар старијег брата. Тумачила је слово и предмет поред њега. У том тумачењу је схватила да почетно слово предмета значи и које је слово поред предмета. Две године пред школу борила се да савлада слова. Писала их је ноћу на прашини дворишта, седећи на пању за цепање дрва.

На другом школском часу, учитељица је питала да ли неко зна неко слово да напише. Како нико није подигао руку, Вирџина је подигла своју, и у жељи да послушна буде до краја изговорила, „ја знам сва слова да пишем“. Изласком на таблу учитељици је то и показала. Стидљиво је примила загрљај нежне руке и збуњено покушала да схвати да то учитељица њу хвали, да се обраћа другој деци да цене Вирџинино знање, и да и сами науче сва слова када за то буде време. Увлачећи се у школску клупу, да би на столицу села, занета мирисом похвале, заборавила је на опрез према брату који је седо до ње у клупи. И само у једном трену нашла се на поду испод клупе. Само што је стигла да схвати да јој је брат извукао столицу на коју је требала да седне, са клупе иза ње, на њену косу је пала отворена бочица мастила. Огребаног колена и проливеног мастила по себи једино је осетила бол у души и сазнање да ће јој школовање започети у борби. Мораће да се бори са злобом брата и свих злобних девојчица, попут ове која јој је просула мастило по глави.

И није погрешила. Борила се без престанка. Највећу борбу коју памти из тих првих година школовања је та, када се осмелила у седмом разреду на часу историје да пита „како је Тито на овој слици аустро-угарски војник? То значи да је и он убијао Србе? Ако нас је убијао зашто нам је данас председник и зашо га волимо?“ Да је Вирџина знала кроз какве ће казне проћи, кроз изолацију, кроз тестове код психолога само да каже да се забунила, Вирџина, ожеднеле патријотске душе, тражећи истину којом би утолила жеђ, вероватно би исто питала. Да је та вероватноћа била тачна, показивали су сви узалудни тестови и претње. Вирџина је до краја тражила одговор на своја питања.

Израсла је Вирџина у девојку. Око (неке) њене лепоте спотицали су се младићи, двеојачке злобе и очеве провере, казне и стеге. Све то Вирџини је досадило. Желела је слободу за своју душу. Образовање за своју личност. Смехом да мења одрастање у богатом, хладноћом немом дому, где ништа није смело да буде гласније од снаге мајчиног ума којим је могла тонове да носи. Желела је да пише дневник, споменар. Да скупља салвете, сличице, постере, све оно у чега није желела да улаже себе и да гледа како то нестаје у рукама њене веселе браће када пронађу склониште њених тајни.

Желела је слободу за своје срце. Слободну љубав коју ће моћи неком да поклони, па све и да касније види да је поклон у погрешне руке спустила. Желела је слободу за своју косу која је морала круто сплетена да буде. Желела је да се ослободи свих сукњица, машни и чипкица, да се ослободи лакованих ципела и да ускочи у џинс, патике. Да слободно утоне у све оне мушке вештине које је вештије обављала тако обучена од њих самих. Изнад свега је желела да започето девојаштво мења за лик мајке и да у своје руке што пре узме мали људски смотуљак. Желела је да дете расте кроз њену љубав, а она одраста кроз слободу коју ће њему у одрастању пружити.

Донела је Вирџина одлуку да побегне у слободу. Одлучила је да се уда. У тој одлуци је имала огромну рупу. Није знала за кога да се уда. Њено срце није припадало никоме, а многи су јој поклањали своје.

Села је и размишљала кога да изабере.

„Да ли богатог...не, богатство је донело и мени хладно и тужно детињство“.

„Да ли лепог...не, и на моју лепоту су стављали стеге да је неко не украде, могла бих онда и ја да стежем нечију лепоту да ми је неко не украде“.

„Да ли образованог...не, питаће ме оно што не знам и желеће да пратим оно што он зна“.

„Да ли из свог места...не, нема снагу гора и горских кланаца, нема звук епских песама и јаук српских гусала.“

„Да ли неког ко браћу крај себе има...не, ни случајно, само неког ко је међу сестрама растао“.

Знала је и то, да тај неко мора имати родитеље који се Богу моле и да су са Њим децу упознали. Који од Њега не беже због модерног времена.

Нашла је, удала се и отишла.

Сем што је нашла за кога ће се удати, друго ништа од траженог у њему није пронашла. Већ после првих месец дана брака, када је изабраник њеног брака скинуо маску са свог лица, угледала је лице које познавала није. Видела је лице које се не уклапа у горски крш, ни у сјај велеграда. Лице задојено комплексом крша и вапаја за сјајем велеграда. Схватила је да ће том бићу године прћи у тежњи да надокнади оно што је желео да има у детињству и младалачком одрастању. Тако је и било.

Док је Вирџина држала дете у наручју, отац детета је лудовао за моторима, рок музиком, плочама, пропалим уметницима и пијаним песницима. Да није лудовао само он, показало се кроз лудовање његових сестара. Једне су се удале, друге су се заветовале да се никада удати неће. Оним удатим је требао за извршење не извршеног од њихових супружника, оним неудатим због попуњавања неудатости.

Вирџина се са дететом у наручју вратила својима. Знала је где се враћа, али је себи говорила „то је само док се не запослим, док не пронађем стан где ћу дизати своје чедо далеко од оног крша где је глад дробила и моју снагу, и као таква, поред свих лењих руку и гладних уста, здробиће ми и ово нејако дете“.

И овај пут, Вирџина је олако судбини веровала. Дочекана је код својих као издајник, губитник и придошла побегуља. Од свих речи које су парале њене уши, једна реченица је запарала њену душу. Чула је да јој отац и мајка говоре, „како већ сутра мораш отићи да нађеш посао!“. Скамењеног тела, дрхтавог гласа, Вирџина је прошапутала, „али ја дојим дете. Оно је тек два месеца старо. Радићу, зато сам и дошла, али не сада док детету требам. Морам ојачати дете да бих могла да нађем посао и оца да јој доведем“.

Чула је добро познат глас „ми смо тако одлучили, ако ти се не свиђа можеш да идеш“.

Није отишла Вирџина, куда да оде... Запослила се брже него што је мислила да је то могуће.

„Како дете од прси одвојити“, била је сва бол која је текла њеним венама. Узела је малено биће себи и тихо му шапутала, „мораш ме сад чути и разумети, мораш ми помоћи, само ти и ја...само наша тајна и нас две ћемо успети. Ову причу ти морам испричати сад, за њу не могу чекати да одрастеш. Могла сам да ти родим брата или сестру, пре нго што сам родила тебе, али, није ми се дало. У мени је живело само два месеца и нестало. Била сам у кући када се то десило. Снажан бол је пресекоа моју утробу. Да ли је био бол тела или бол умирућег живота, не знам. Бол ме је натерао да легнем. Око себе сам чула гласове да морам код лекара. Одбила сам и рукама скривала живот у себи. Поново су гласови викали да морам код лекара, поново сам одбила да идем. Позвали су комшиницу муслиманку, здравственог радника. Њој сам поверила да носим дете у себи.

Са страхом ми је рекла да морам у болницу, на киретажу. Нисам желела и до краја сам се држала своје одлуке. Страховала је да могу добити сепсу, да могу угрозити свој живот. Тешила сам је да ме није брига шта може да ми се деси сада кад већ губим биће из себе. Ако и умрем замном нема ко да плаче, али ако сутра због киретаже не могу имати деце, умрећу у болу својих суза. Тебе ради сам се одлучила да ставим живот на коцку, али да ти пружим прилику да се родиш.

Дала сам ти прилику. Склупчана од бола, молила сам биће у себи да се опрости од утробе моје и да ме у животу остави за тебе, а ја са болом који ћу сачувати за себе, никада нећу заборавити тај прекинут живот, и колико год деце да имам увек ћу у души носити мисао да имам још једно које крај анђела расте. Биће из мене сутрадан је напустило утробу моју. Нико за то није знао, и ничија помоћ нам није била потребна. Узела сам тај прекинут живот у своје руке. Гледала у мекоћу из које је требало биће да се развије. Умотала сам нерођени живот у најлепшу своју мајицу. Спустила га у кутију у којој су ми стајале девојачке сваштарије. Сачекала сам дубоку ноћ. Када сам била сигурна да сви чврсто спавају, полако сам напустила кућу и упутила се у двориште племените муслиманке. Полако, под стаблом крушке, супустила уснули део свог тужног живота и то место назвала „корен нерођеног сина“. Дани су пролазили и ја сам се полако опоравила. Рана у пукотини срца никада није зарасла.

Сада мајка прича теби, да знаш да храбра будеш и ти. Прихвати промене које морам донети. Од сад те морам будити ујутру рано да бих те дојила. Долазићу када будем имала паузу за доручак. Чекај ме ласто мала. Немој плакати. Ако будеш плакала храниће те туђим млеком, моје груди ће усахнути и дојењем ти нећу моћи помоћи да растеш“.

Била је храбра, чекала је своју мајку. Трчала је Вирџина од детета до посла. Да би добила то радно место лагала је да има дете од једне године живота. Крила је своје груди препуне млека. Чекала је паузу за доручак, и бржа од сваког бициклисте у кратком року прелазила 8 километара. Умор и страх да не закасни на посао да се врати, заборављала би када би видела како се малена уста отварају и дрхте, као и тић што дрхти да што пре прими храну у себе. Бол и само бол, бол који Вирџина и сада носи, осећала је када је морала прекинути дете у дојењу и журно на посао да се вратити. Плач малених уста која су без млека остала, посртао је њене ноге којима је ужурбано окретала педале и ка послу јурила.

Како бол кушања никада не иде сама, тако је Вирџина на послу морала да трпи подгојеног директора који је могао отац да јој буде. Привучен њеном младошћу, пркосном „сигурношћу“ на лицу, топлим загонетним осмехом за који су се отимали да докуче шта носи, прилазио јој је као што султан прилази чаши лимунаде на узаврелом песку.

Трпела је Вирџина. Жеља за ударцем налазила се у њеној шаци, али дете код куће јој је „говорило“ да ударац чува за после.

Султан је измишљао разлог због ког баш она треба да уђе у његов кабинет ради белешки које треба да се запишу. Љигаво саможиво, са улогом деспотског права, прилазио је Вирџини са леђа. Гурао је маљаву шаку у њену косу и говорио, „овако густа коса може да огреје моје руке“. Прелазио је маљавим прстима преко њене косе и дахтао „ни свилена буба не може овако меку свилу да створи“. Дотицао се прстима њеног врата и шапутао на њено ухо „оваква лепота не може мушкарца оставити хладног“. Седела би Вирџина дрхтаво хладна и умиривала свој ум који је имао саму једну команду „здроби гада“, и гада би „мирним“ тоном подсећала „сконцентришите се на оно због чега сам овде, а не због чега желите овде да будем“.

Грохотом се смејао тим њеним речима. Не зато што су речи хумор носиле, већ што је одбрана њених речи њему личила као и миш када се брани у мачијој шапи.

Једног јутра Вирџина није могла на време да користи паузу за доручак. Султан је измислио да треба за њега да напише неки записник. Ток његовог „рада“ био је исти. Опомињала га је да сепосвети послу. Није се освртао на њене речи и на њено склањање његове руке са себе. Он је био власт, а она играчка у рукама власти.

Тог тренутка Вирџини је потекло млеко. Оно што је крила три месеца изашло је као истина пред њега. Спустила је поглед и угледала мокре трагове на својој кошуљи. Сузе су потекле. Подигла је главу ка султану и завапила, „пустите ме кући, ја дојим дете. Моје дете није старо колико сам рекла, моје дете тек одраста. Одузели сте ми паузу за доручак, а она ме гладна чека“...

Проговорио је султан, „а зато си увек до грла закопчана? Зато кријеш ту једрину испод закопчаних дугмади и зато су твоје уснице тако пуне и црвене? Ја знам све о теби и твом детету, рекао ми је рођак твог мужа. Рекао је и то да се ти лако дајеш и да си зато од човека отишла. Ти се дај мени, а ја ћу за узврат теби дати возача који ће те возити кући да дојиш дете. Путоваћеш самном на сваки мој службени пут. Бели врат ћу ти окитити златом. Те мале прсте ћу ти украсити прстењем. О свему овом ћеш ћутати, у супротоном ћу здробити и тебе и твоје дете“...

Вирџина више није мислила на дете, на последице. Више није била уплашена мајка, незаштићено биће. У њеној души су само грмеле речи, „...рекао ми је и то да се ти лако дајеш...здробићу тебе и твоје дете“... У Вирџини се пробудио ратник. Осветник свих напаћених жена, све уплакане деце у чекању мајке. Устала је одрасло кроз тренутак и усправно стала пред султана. Пружила му је руку и смиреним гласом рекла „приђи и узми оно за чим жудиш“.

Похлепно балав, са мислима само кроз слинаву страст, кренуо је ка Вриџини. И пре него је дотакао биће које је за роба сматрао, Вирџина му је задала ударац међу ноге. Док је гледала како се савија у глави је тутњао глас „не остављај га само на томе“. Следећи ударац задала му је у врат. Пао је султан на колена. Јечао је као што јечи свака „моћ“. Пришла је Вирџина и врхом ципеле подигла му браду. Болно слинав поглед је гледао кроз њу. Од бола није видео ни себе. И док је то наказно лице гледало кроз њу, Вирџина је направила окрет око своје осе на једној нози, и другом ногом га свом напаћеном, пониженом снагом ударила у лице. Пала је султанова глава међу спуштена колена. Јечао је још више. Вирџина је мирно пришла столу, узела у руке султаново перо и на откинутом листићу из блока написала „о свему овоме ћеш ћутати, у супротном згазићу и тебе и твоје царство. Породицу ти нећу дирати.“

Изашла је Вирџина на улицу, дрхтаво тупо села на бицикл и упутила се кући. Возила је бицикл кроз улични ваздух и осећала да сопствено биће вуче за собом. Ушла је у двориште и чула вриску детета. Само толико, да осети да је жива, пришла је вратима собе и видела слику уплашене мајке која је покушавала да умири дете. Узела је Вирџина дете у руке. Спустила је на своје груди и одсутно пустила да доји док се не засити и не умори. Време је пролазило. Видела је Вирџина да дете више за дојку не држи и да је мирно заспало. Само понеки уздах из дечијих груди подсећао је на плач гладног детета док је мајку чекало.

Вирџинина мајка је ушла у собу. Са осећајем кривице или у ретком тренутку кад је имала снагу да покаже топлину, обратила се Вирџини, „закаснићеш на посао“. Подигла је Вирџина поглед ка мајци. Гледала је у малену жену пред собом. Гледала у изгубљену лепоту однету теретом болести. Сетила се колико је пута слушала клетве из њених уста. Колико пута је видела мржњу у њеном погледу. Колико пуста се питала како то изгледа рећи „мама“. Сажалила се Вирџина на то недужно оболело биће и тихим гласом јој рекла, „пусти ме, „сутра“ ћу ићи на посао“.

По први пут ју је мајка пустила. Није је даље испитивала, није је ни условљавала. Вратила је Вирџина поглед на уснуло дете. И сама још дете, са одговорношћу мајке, дотакла је прстом капљицу зноја са дечијег носића. Та скинута капљица зноја са дечијег носића, Вирџини је говорило колико је дете било гладно и колико је ужурбано вукло млекоу себе. Гледајући у биће свог бића, у будућност пред собом, Вирџина је затамљеним мислима полако разбудила дете.

Брижљиво и нежно облачила је дете у најлепше оделце, а повређен ум је планирао нешто друго. Изашла је са дететом из куће. Упутила се ка богомољи, храму своје снаге и своје заштите. Ушавши у храм, упутила се ка најскровитијем месту и још једном подојила дете. И као мајка која хода по земи натопљеној крвљу својих најмилијих, Вирџина се са дететом упутила ка мосту, вукући теретно умрлост своје душе.

Стала је Вирџина на средину моста. Гледала у таласе узнемирене реке и гледала у своје дете. Јачи је био ковитлац њене душе и њеног ума од таласа који су пенушаво моћно парали мир сунчаног дана. Није се Вирџина опраштала само са дететом и својим животом. Вирџина је морала и пред Богом да поклекне, да преда душу црнилу слепог миша, због којих слепих мишева је до моста и стигла. И даље је муњевитом брзином гледала лице детета, гледала пенушаве таласе. „Како скупити храброст, како је бацити?“ Није Вирџина била „кукавица“, знала је да ће и сама за њом полетети као што се свака мајка баца да заштити своје дете, али се питала зар је немоћ цена недужног живота.

Бог је био јачи. Његова љубав је поново узела Вирџинину судбину у своја њедра. Анђео дететов, и сам дете, анђелским осмехом је украсио лице маленог бића које је Вирџина грчевито држала у својим рукама, да би је заштитила и од себе и од реке. Угледала је Вирџина осмех на дечијем лицу. Велике дечије очи, недужне и срећне, прошле су кроз ум уплашене мајке. И тим осмехом, и тим погледом, дете је спасило и себе и мајку од таласа побеснеле реке.

Та млада уплашена жена и мајка, притиснула је снажно дете на своје груди. Плакала је и смејала се у истом трену. Није то био плач и смех хистеричног бић. Било је сто стање снаге које зна шта хоће.

А шта је то Вирџина знала да хоће? Знала је да ће свом детету пружити живот и да ће јој живот донети пред стопице одрастања. Заветовала се Вирџина том храбром, малом бићу да ће је подићи у благостању и до успеха довести. Знала је Вирџина да своју 21 годину живота оставља на овом мосту и да ће са њега отићи као и ветеран рата што одлази са ратишта.

И успела је Вирџина.

Скућила је своје породично гњездо. Нашла је сигуран посао. Вратила је биће свог брака себи и натерала оца дечијег живота да жонглира кроз њихов живот, али да дете мора да изговара „тата“. Добила је Вирџина и друго дете. Они који су били најближи њеном срцу питали су је „зашто са таквим човеком рађаш и друго дете?“. Парало је то питање њену душу. Знала је Вирџина да је њима лако тако да питају, знала је и то колико њој није било лако да дели постељу са бићем које је издало њено девојачко срце, уништило њене девојачке снове.

Прогутала би сок горчине и мирно одговор на питање давала, „желим још деце, желим за њу брата или сестру, а изнад свега желим да та деца буду од једно оца и да их распарне у животу не стварам“.

Борила се Вирџина за своју децу. Борила се за свој и њихов углед у друштву, и успела је у томе. Околина јој је завидела што је све успела да постигне сама и да крај ње расту два здрава пупољка. Штитила је Вирџина своју децу од немања. Радила неуморно неколико послова и деци се највише предавала. Њен дан се завршавао у сатима по поноћи и започињао онда када петлови полако престају да најављују нови дан. Љубав према деци, и све већа зрелост према Богу, красило је лепотом Вирџинино биће и њено лице. На изглед мека, бледа и нежна, са вечитим загонетним осмехом на лицу, као тигрица је скакала на сваки погрешан корак ка њој закорачен, ка деци приближен.

Околина је имала потребу да буде у њеној близини, да баш њој повере све своје тајне, бриге и глупости. Знали су да ће то у њој остати и из ње изаћи само оно што је њима требало да из таквог стана изађу. Колико год их је нека сила њој вукла, толико су и презирали њену снагу којом их је без милости терала да остану људи.

А Вирџина, да ли је била нешто друго од људи, или је као и људи била са свим слабостима и врлинама? Била је као и други људи. Падала и устајала. На сваком изазову, на свакој раскрсници, када би незнање и дилема притисло њене мисли, Вирџина је себи говорила „можеш и тамо и овамо, можеш и овако и онако, али ти то не може од користи бити“. Како није знала шта дилема носи, од дилеме се удаљавала, залогај пре отворених усана напуштала и настављала стазом која је водила дому и деци.

Вирџина је увек брижно облачила себе, како у кући, тако и кад би кућу напуштала. Иако њој до тога више није било стало, знала је да је то једно од оружја са којим ће натерати свет да је цени, кроз њу да цени и њену децу. Сјај на Вирџини примећивали су сви. Мушкарци са једним мислима, жене са једном завишћу. Из мушких мисли излазили су и мушкарци који су њеном празном срцу пружали искрену топлину и нежну љубав. Само на тренутак би заиграло њено срце. Само на тренутак би жена у њој пожелела да спусти главу на ту људску појаву и да одмори своју напаћену душу...већ следећег тренутка Вирџина би отварала боловање код лекара и затварала се у свој дом, међу своју децу. Закључавала себе у карантин своје одлуке да ту остане док емоције не излечи. Када би преболела, из карантина је излазила и настављала устаљеном трасом свог живота.

У Вирџинином дому скоро све је било украшено њеном руком. Сама је шила украсе за свој дом. Шила је и за своју децу. Сама је кречила. Свака просторија је морала да носи пастелну боју у складу са наменом која ће децу у њој задржати. Цртала је по целу ноћ цветиће по зидовима, и потапала умор у мислима дечијих осмеха када се пробуде и цветиће угледају. Пунила је дечију собу играчкама. У свакој игри учествовала и сама. Играјући се са њима, једним делом је играла и своје пропуштено детињство, а већим делом је проматрала која то играчка највише привлачи њено чедо. Када би видела предмет за који се дете најприсније везује, нежно га је храбрила да баш ту играчку поклони детету које нема. Љубила је сузе на дечијем лицу и нежно говорила „али ти си се већ са тим играо, ти имаш и мене, тамо неко дете нема ни мајку, ни играчку“. Вирџина тим поступком није спроводила дресуру над својом децом, већ није желела да њена несебична љубав од деце направи себичне људе.

Вирџинина кућа је била пуна и туђе деце. Волела су деца њене шале, њене осмишљене „казне“. Највише их је привлачила кутија „тајни“. У њу су они убацивали своје цедуљице са својим жељама и тугама. Вирџина је писала одговоре и цедуље враћала у кутију где су их деца проналазила и мирно кроз детињство ишла даље, док их поново нека сенка до кутије „жеља“ не доведе.

И када је мислила да господари и собом и животом, сенка бола, страха и зле коби поново је пала на Вирџинина плећа.

Разболело се Вирџинино дете. Кома болести и немоћи повукла га је у постељу. Гледала је бесвесну главицу на болничкој постељи и сав страх ужурбаних лекара. Допро је глас лекара до њеног срца „изведите мајку напоље, губимо дете“...тргла се Вирџина на те речи као и струјни удар када протресе људско тело. Бржа је била борбена мајка у њој, од оне која ће потонути у страх суза и вриске. Пришла је Вирџина нежно дечијој глави. Подигла поглед ка свим тим уплашеним лекарима и као да им је тим погледом рекла „ја нећу вришати, само желим да натерам своје дете да се бори“... Узела је у своје руке нежне праменове дечије косе и полако подигла дечију главу до својих груди. Притиснула је лице свог детета на своје груди и тихо, са одлуком морања, почела да храбри своје несвесно чедо, „бори се...бори се...бори се...“. Колико је то трајало Вирџина није знала, осетила је на себи руке лекара који су је полако одвојили од детета. Послушно тупо кренула је ка излази из собе само са једном мисли у души „подај ми Боже снаге да се са овим носим и да живим за друго дете“. Доткла је рукама врата да изађе. Више је висила на рукама лекара него што је стајала на својим ногама. И таман када је помислила да пакоа за њу почиње када пређе праг болничке собе, зачула је глас свог детета „мама...мама“. Застала је у кораку, застала у страху да се окрене и да поверује да је то глас њеног детета, а не превара злог привиђења. Затим је чула глас лекара, „вратите мајку детету, она нам може помоћи да га у свести задржимо“. Остало је дете у свести, остало и у праву да одрасте.

Борила се Вирџина сваким својим импулсом, сваким својим погледом да бдије и прати дете кроз одрастање. Никада ту њену борбу нико није приметио, па ни само дете. Дете је расло као да болести и дијагнозе није ни било. „Занемарила“ је Вирџина упутства лекара да дете мора на пола године да се доведе на контроле, у пубертету и чешће. Угушила је у себи прогнозу лекара да пубертет може да буде... Подигла је Вирџина поглед своје душе ка Богу и Њега молила да само Он и она буду лекари њеном детету. Није то урадила из нехајности. Урадила је из жеље да тете мора без хендикепа страха да расте, да га тај страх још више не разболи. Зенице Вирџининог ока биле су задужене да даноноћно проматрају дете и да никада нико не примети да су од страха раширене, као што и дрога шири немоћно око. И нико није приметио. Дете је одрасло научено да мирно чува оно што је у њему начето, а да живи као да начето не постоји.

Кренула је Вирџина кроз живот даље. Степеник за степеником. Пад за падом. Устајање за устајањем. И у том животном маратону дошао је ред да Вирџина своју децу уведе у свет вере и науке оних који су за веру задужени. Пратила је Вирџина како јој верски учитељи уче децу. Није желела да им ни једна „пренета“ наука од Бога направи машинерију моћи. И како се то већ дешавало у њеном животу, да гром удари њено биће тамо где му она црни облак видела није, тако је Вирџина на верској стази доживела удар грома који јој је сагорео и ум и душу. Пала је Вирџина од тог удара. Борила се да устане, али без успеха. Код сваког покушаја да се придигне, падала је све дубље. Замрло је све у Вирџинином дому. Деца су је остављала у постељи када би у школу полазили, и на истом месту је налазили када би се из школе вратили. Запустио се Вирџинин дом. Огладнела су њена деца. Истрошио се новац који је Вирџина у кући имала. Отац деце, човек брака њеног, у кући је био све мање. И мање него икада, није се освртао на гладна дечија уста. Дечија снага је све више бледела. Као промрзли и изгладнели мачићи, њушкали су своју онемоћалу мајку и надали се да ће баш сад, у овом тренутку устати и стати на своје ноге.

Био је то лажан тренутак за децу и за мајку. Одлучила се Вирџина да умоли оца своје деце да их заштити од беде док она из постеље не изађе. Била је то молба жртве пред деспотом. И оно што ни слутила није да постоји у човеку свог брака, изашло је из њега. Стао је моћно над постељом њене немоћи, и ситну папирну новчаницу држао изнад њеног лица „'ајде хоп, устани па дохвати...ако не можеш нека ти поклони црква“... Гледала је Вирџина из своје мрачне дубине у срамну новчаницу изнад своје главе. Гласом који је и њу уплашио проговорила је „мој опоравак ће бити твој крај, сад се удаљи од мене“...удаљио се ловац њене немоћи, уплашен да је скелет бића пред њим проговорио.

Вирџина није знала да ли су њена деца све то чула или не. Уплашеној главици која је провирила на врата њене собе, дала је неко објашњење кроз које га је поучила да оцу никада ништа не замери, и утонула у своје збуњено стање „да ли сам још жива, или сам давно умрла“.

Колико је времена прошло од изласка детета из собе она није знала. На вратима је приметила обоје своје деце. У рукама су држали тек окоћене зечиће. Мале беле лоптице су расули по њеној постељи. Све то је она њима допуштала и док је на ногама била. Њихова љубав према животињама није сметала Вирџини. Са животом у граду, Вирџина је деци дозволила да у свом дому држе све оне животињице које се у двориште унети могу. Сетила се Вирџина тих несташних патуљака када су донели младунче козе. Немо је села у фотељу и питала се шта ће са придошлицом да чини. Видећи њен паничан израз лица, весело, дечији шеретски су повикали у глас, „али мама, ово никада нисмо имали, само мало нека са нама буде па ћемо га вратити на салаш где смо га за кратко измолили“. То „кратко“ је трајало три месеца. Да не би ноћу пиштало за својом мајком, и тај тужни плач младунца будио у патњи њену децу, Вирџина је одлазила у шупу и дремала крај младунца само да се не огласи. Порасло је младунче и по кући Вирџину пратило у стопу. Растући у њеном крилу, младунче је Вирџину прихватило као мајку. И није ту био крај дечије бриге за бело копитасто створење, морала је Вирџина да га купа у кади као свако дете. Да га умотава у нежни фротир и да га феном суши. „Режала“ је Вирџина у себи и на копитасто створење и на своју децу, али режала кроз љубав, онако како је само и знала. Сећајући се тих дана, бледи осмех се појавио на Вирџинином лицу. И као да је тај осмех охрабрио њено дете, пружио је своју ручицу ка њој и истресао новац на постељу. „Ево мајко, зарадили смо и донели ти да имаш. Устни сад, буди као што си била“.

Дрхтавим уснама Вирџина је чула себе да децу пита, „одакле вам тај новац“. Поносни на себе што су способни да одрасту, једним гласом су рекли, „данима сакупљамо празне флаше и носимо их на откуп. Сада смо довољно зарадили, а и немамо више влаша“. Била је то каписла која се распрштала и Вирџину натерала да полужива устане и да се бори даље.

Устала је Вирџина и са њом је устало неко ново биће. У тридесет четвртој години Вирџина је сахрнила себе и родила се из неког страног почетка.

Одлучила је да све прода и да се преселе у други град. Успела је у својој одлуци и своју равницу мењала за подножје српске клисуре. Дом у ком су живели био је само њен. Како никада није мислила о себи, тако је као другог власника дома унела име човека брака њеног. Гест њене племенитости њега је соколио да о породици не мора да брине, да је довољно то што је она збринула њега.

Знала је Вирџина да у новом граду, све око куповине новог дома мора она сама да обави. Овај пут је то и хтела, због тог хтења се на сеобу и одлучила. Купила је Вирџина у новој средини два дома. Оба написала на своје име, и оверене папире ставила пред човека свог брака.

Врискао је и скакао на њену „превару“. Мирно га је Вирџина проматрала и још мирније подсетила на реченицу „'ајде хоп, устани и узми...“. Пустила је Вирџина да човек њеног брака живи у другом купљеном дому, није желела да отац њене деце остане на улици. Знао је да се у том дому не може женити поново и да га за себе не може отуђити.

Лудовао је, лутао, падао, устајао и отишао. Вратио се својим сестрама, свом гњезду из кога је све године примао команде како Вирџину онеспособити, како јој дане још више горким пелином посути.

Дуго је отровне стреле претњи и увреда бацао ка Вирџини. Није се на њих освртала. Скупљала их је и убацивала у отпад своје душе. Није имала ни време да се на њих осврне. Борба да децу одгоји, школује и у људе обликује, црпило је сав ваздух из пора њеног бића.

Посустао је отац њене деце. Савест га је без милости подсећала шта је имао, а шта данас има. Није га Вирџина презрела. Желела је али није могла. Сваки пут пред одлуком презира, погледала би своју децу и помислила „па ако презрем њега, презрећу и крв која тече у венама моје деце“. Натерала је оца своје деце да у њој гледа род, и да се као фамилија састану када он пожели децу да види.

Прихватио је понуду. Не из разлога што је покорио себе, већ из знања да њу покорити не може, да је она као и птица феникс, увек способна из пепела да се издигне.

Само Вирџина зна да она више није ни биће, ни птица, ни осмех, ни жеља...само једна цев кроз коју вода живота пролази и траг за собом не оставља.

И даље је живот Вирџину изазивао на мегдан. Умрла је Вирџинина половина, дечак који се родио пет минута пре ње. На умрлици су стајала имена оца, мајке, брата...без имена њеног. Одрекла се породица и у овом тешком тренутку њеног постојања. Прикупила је Вирџина душу распорену оштрим ноктима и стала крај тмине свог умрлог брата. Није плакала. Није смела да плаче. Бојала се да јој не замере што она стоји, а он лежи. Скинула је крстић са врата и спустила га на дрвену постељу његовог одласка.

Умро је и Вирџинин отац. Умирао је пред њеним очима. Свега што жели да се сети, то је пољубац који је без краја са очевих усана припијен био са њеним лицем. Дуго је чекала тај додир љубави и стигао је на крају живота оног који га је све године шкрто чувао.

Вирџинина мајка је ушла у неповратан мрак свог ума. Немоћно и немо седи у својој фотељи. Топлина обасја њене очи када покушају да разазнају које дете је крај ње стало. Из дана у дан, са ћутњом живота, само она зна које слике испуњавају њену душу.

Вирџинин брат је постао успешан човек. И као увек, успех дели само са собом.

Вирџинина деца су људи. Вирџина је постала бака. Смеје се људима, а смеје се и животу, чији очњаци нису оставили траг на њеном лицу, па се људи збуњено питају да ли је том малом бићу мајка или бака.

Вирџинин живот и даље стражари над љубављу према својој деци, над речима Господу „милостив буди свима па и мени“...и уплашена жена у њој и даље понавља речи велике српске песникиње „Чуј, рећи ћу ти своју тајну, не остављај ме никад саму кад неко свира. Могу ми се учинити дубоке и меке очи неке сасвим обичне. Може ми се учинити да тонем у звуке па ћу руке сваком пружити. Може ми се учинити лепо и лако волети кратко за један дан....о не остављај ме никад саму док неко свира. Учиниће ми се негде у шуми поново све моје сузе теку кроз самоникле неке чесме...“.

Admin
Admin

Број порука : 193
Registration date : 15.11.2008

Погледај профил корисника http://poeta.5forum.info

Назад на врх Go down

Погледај предходну тему Погледај следећу тему Назад на врх


 
Permissions in this forum:
Не можете одговорити на теме у овом форуму