ПИСМО ЗА КОКАНА - Зорица Драговић

Погледај предходну тему Погледај следећу тему Go down

ПИСМО ЗА КОКАНА - Зорица Драговић

Порука  Admin on Tue Jan 12, 2010 7:49 am

ПИСМО ЗА КОКАНА

Исушио је Господ Панонско море, озеленио његово дно, расцветао цвеће по његовој ширини. Прешао Својом руком по меком дну створене оазе за стварање једне нације. Тој нацији је дао српско име. Издвојио га из реке словенских душа и удахнуо у њега дух Своје љубави. Спустио песму Херувима у српска срца да певају онако како други запевати не могу. Издвојио из гласа андјела стих и нахранио њим српска уста да стихове истине из срца изнова радјају. Од андјела бораца и чувара, одломио комад стреле одбране и ставио га у руке српских бораца да изнова бране оазу за њих створене земље. Оазу исушеног Панонског мора.
Нежним додиром вајао је Србе и Српкиње. Удахнуо је у њих дах вере. Из паганског страха увео их као стадо у простор хришћанства. Калио их је кроз ратове и недаће. Калио снагу, кротио гордост. Стаменим душама, трпељивим мученицима, пунио простор Свог Раја.
Векови створених Срба су пролазили. Јачали су у снази и саплитали се о своју гордост. Саплетених корака гордост нису победили, ране поделе и неслоге још видају.
Оаза панонског дна полако исушује. Мемљиви отрови света суше јој цветове. Горде несложне цокуле разарају и оно мало зеленог бусена.
Очи једне душе све то и даље проматрају. Суза у очима више нема, понос им је извор затворио.
Чије су то очи које проматрају? То су очи мале Српкиње.
Шта је Бог стварајући њен живот у њу удахнуо и од ње затражио? Створио је са захтевом да сачува посебност. Дао јој је рамена довољно јака да носе тежину света, и довољно нежна да боли на њих могу слетети. Дао јој снагу да поднесе пород и бол за неродјеним са којим се морала опростити. Дао јој чврстину да иде даље кад сви други одустану, и да се брине за свој пород у доба болести, невоља, глади и да све то са поносом изнесе. Пружио јој је снагу да кали своју децу и онда ако јој деца на каљење ударцем узврате, и онда када отац заборави на пород да га породу увек изнова њима враћа.
Удахнуо је у њу снагу завета да панонску оазу никад цокулом не прегази, никад због цокуле туђе не одбаци. Да сачува песму Херувима у српским грлима, да сачува глас анђела у епским истинама, да оштрицу копља одбране никада у земљу не забада.
Нитима стварања везао је њено постојање у чвор да се никада не разреши од одлуке да се за истину бори, да одговор истине тражи, па и онда када је коре, па и онда када је бришу из свог постојања, па и онда када јој речи убацују у простор отпада...већ увек изнова, изнова, изнова... да истину тражи и тим тражењем мрзовољно биће, разљућено њеним досадјивањем, тера да размисли, размишља, и док га тера он се мора по себи окретати, истраживати и само најчистије из себе извлачити. Том чистотом чисте путеве градити.
И када је не разуме, и када мрзовоља краси његово биће, и када корпа његове моћи буде напуњена баченим врлинама њеним, да неклоне, јер Бог је за њу створио сузу да све то исплаче. То је само њој на коришћење кад год јој затреба.
И дао јој понос да се не осврће на речи мрзовољне главе да у њој не постоји жена, јер је он видео није, већ да зна сама за себе, да лепота жене није у одећи коју носи, у њеној фризури, у манирима салонских дама које мрзовољно биће по сјају свог кретања среће, већ лепота жене борави у њеном оку, у зеници улаза у њено срце -месту где станује љубав за човека... правду... усуд... и оно узвишеније.

Зорица Драговић

Admin
Admin

Број порука : 193
Registration date : 15.11.2008

Погледај профил корисника http://poeta.5forum.info

Назад на врх Go down

Погледај предходну тему Погледај следећу тему Назад на врх


 
Permissions in this forum:
Не можете одговорити на теме у овом форуму