МИОДРАГ ЛУКИЋ - Портрет - Пише: Проф. Др Каплан БУРОВИЋ, академик

Погледај предходну тему Погледај следећу тему Go down

МИОДРАГ ЛУКИЋ - Портрет - Пише: Проф. Др Каплан БУРОВИЋ, академик

Порука  Admin on Tue Jun 01, 2010 12:55 pm

МИОДРАГ ЛУКИЋ
- Портрет -


Пише: Проф. Др Каплан БУРОВИЋ, академик



Миодраг Лукић је пореклом из малог места Лопаре – Република Српска, рођен 1966. године. Живи у Швајцарској, у Бадену, где је као бројни његови земљаци дошао деведестих година прошлог века, трбухом за крухом. Син гастарбајтера, отац му је радио и умро у Немачкој, док је он постао писац, песник, књижевник, који у начелу најчешће и пише о гастарбајтерима, па је тако постао и својеврстан хроничар српске дијаспоре. Никад није написао ни песму ни причу пре него што је написао и објавио први роман, што је редак случај, јер обично сви писци почињу са стиховима и кратким причама, новелама и, тек након доказивања свог талента, усуђују се да напишу и роман, који је, како се зна један од најтежих облика књижевног стварања, за што није довољан само таленат, већ треба и познавање живота, искуства. После романа писао је (и пише!) песме, приповетке, драме и филмске сценарије, не запостављајући ни роман. Како видимо, Лукић је поступио другачије, својствено. Он и иначе поступа другачије од већине писаца. Нпр., уместо да покуша да објави своје драме, или да оне буду изведене у неком позоришту у Србији, он је основао Српско-позориште Дуга у Швајцарској и сам режирао своје дела.
До сада је написао осам романа и дванаест драма, четири сценарија и много приповедака, песама. Он је, како већ рекосмо, и оснивач Српског позоришта у Швајцарској, звано „Дуга“, где је лично режирао и изводио своје драме, као и драме других. Са позориштем он често гостује у отаџбини и неким западноевропским земљама, поготово у Швајцарској: гостовао у свим већим градовима. Његово стварање, показује нам виталног човека и активног ствараоца. Али, како каже мр Живко Марковић, он је „писац који не јури славу – једног дана ће га она сама појурити“. Један је од оснивача Удружења српских писаца у Швајцарској, поред Горана Ивановића, Марка Ружичића, Јовице Михаиловића и Братислава Живуловића. Прошле године је напустио Удружење спрксих писаца у Швајцарској, али није коментарисао за јавност своје разлоге за такав поступак. Поред Каплана Буровића, он је један од најплоднијих писаца српске дијаспоре. У исто време и један од најбољих, најчитанијих. Миодраг има бројне читаоце и симпатизере, не само у Швајцаској и Србији, већ широм Европе и света.
Његов роман-првенац је ЛУДИ ВЕТАР (Сербиан Гиголо). Следили су га, СТУДИО ЕВРОПА, РАЊЕНИ ВУК, СУДБИНЕ, ХИЈЕНЕ, па РАЊЕНИ ВУК ИИ и, два последња: ФОКА, МЕСО.
Све му их је објавила Издавачка кућа „Легенда“ из Чачка. Неке и по трећи пут.
Радња његових романа је смештена у дијаспори, углавном Швајцарска, и у нашим, српским срединама. Догађаји су аутентични, понекад се чини да су помало аутобиографски или барем да је писац био сведок догађаја које описује. Сви његови романи чини се као да се међусобно прожимају. Роман МЕСО се развио од приповетке, преко позоришног комада ЗВЕЗДЕ ДНА, који је игран 2009. године у позориште „Дуга“, па до романа, који је објављен у октобру 2009.
О времену, у коме живимо, Лукић пише без устезања и без аутоцензуре, или – како се у народу каже – без длаке на језику, што се сигурно извесним круговима, нашим и страним, не свиђа. Да се раније појавио на књижевној скени, сигурно би милитирао међу дисидентним књижевницима.
Драме Миодрага Лукића су: БАНКАРКА или ЛАЖ НАША НАСУШНА, КРУНА КРАЉИЦЕ ЛЕПОТЕ, ПЕЧАТ ЈЕЗИКА, ВИДОВЊАК ÐОКА И ПАРАЗИТИ, ПЕДИСТИТИС, И ДА САМ ПАМЕТАН ПОЛУДИО БИХ, ОДЛАГАЊЕ ЖИВОТА, ЗВЕЗДЕ ДНА, ЕДУКОВАНА ЖЕНА, АЈНШТАЈНОВА ЖЕНА и друге. Сва ова драмска дела аутор је лично режирао у Српско-швајцарском Позоришту „Дуга” у Швајцарској.
Од филмских сценарији спомињемо: СПРY ВИЛА, СТОРМY WИНД, ПА ИПАК и СТУДИО ЕВРОПА.
По први пут у својој историји, Удружење српских писаца у Швајцарској, чији је члан Миодраг Лукић, како рекосмо, од формирања, почело је 2010. године да додељује своју књижевну награду „Захарије Орфелин“. Ову је награду први добио наш Миодраг, а за његов поменути роман ФОКА.
Миодраг Лукић је покушао и да преведе своја дела на стране језике, посебно романе, али је непремостиви проблем њихово објављивање. Отаџбина му не притиче у помоћ, а Швајцарци су још увек заузети сатанизирањем Србије и српског народа (Свака част изузецима, посебно књижевнику Оскару Фрајзингеру!), док неки и отворено изјављују да немају храбрости да објаве његова дела (конкретно директор издавачке куће „Зитглоке“!).
Петер Урбан – немачки преводилац са словенских језика, каже Лукићу: „Прочитао сам Ваша дела, свиђају ми се, али их нико неће објавити на немачком, барем за Вашег живота. Да бисте данас били добродошли као српски писац у свет немачке литературе не смете бити Србин. Можете бити српски писац, али не смете бити Србин. А Ви сте превише Србин за укус оних који одређују шта је добро“.
Сам Лукић каже: „Да би моја дела била преведена на немачки, морао бих да пљунем по мом народу, као што чини одређни број писаца, а ја то не могу и нећу“.
О Миодрагу Лукићу и његовом стварању до сада, поред Живка Марковића и Виолете Милићевић, писали су и М&БК (у И-Н СЕРПСКА ДИЈАСПОРА, Београд). Сигурно мало, премало у упоређењу са опусом његовог стварања, пре свега, а затим и у вези значаја овог стварања. Али ово није за чуђење, кад имамо увид у општу кризу и ситуацију створену у земљи и иностранству, посебно кад имамо увид и у флагрантно непријатељски став постојећих власти према дијаспори, која – жељна слободе и демократије - не покорава се хипокризији и противуставној диктатури.


МИОДРАГ ЛУКИЋ

НЕДАМ ЗАБОРАВУ


Не спавам,
уморне очи не затварам,
не дам сну да крилима заборава
додирне моје очне капке.

Будан сам јер знам,
да они који причају
успаванке за народе,
мом памћењу о глави раде.

У мени живе сјећања
На Косово и прије Косова,
На славу и цареве
На буне и ратове

У мени звоне звона грачаничка
Кроз мене тече Бистрица,
На прстима носим земљу с Косова
У њедрима срце Облића.

Не дам забораву да ми донесе мир,
не дам ни једно моје сјећање,
ни један ожиљак са моје душе
за сва блага њихова.

Ако бих дао,
да ми украду памћење,
звоњава да ми утихне,
Бистрица пресахне,

прах земље косовске
с’ прстију да спадне,
стало би ми срце у њедрима,
дах би нестао из мене.

И не бих био ја,
нестао бих у каљузи сивила
међу млионима сивих лица
која пристају на заборав.

Не дам, јер ја јесам
потомак Милошев, Лазаре,. Ðорђев,
Не дам, јер не могу и нећу да будем
Ничији и нечији, кад знам коме припадам.

Пријете ми да ће ми одузети мјесто,
укинути право на парче неба,
ако не заборавим ко сам
И зашто сам то што јесам.

А ја недам забораву,
Да помути моје памћење
Да избрише моја сјећања
Да угуши куцање у њедрима

Не дам по цијени да останем сам,
да се борим са нељудима - научио сам.
да робујем још пет вијекова,
али ћу да останем ја.

Admin
Admin

Број порука : 193
Registration date : 15.11.2008

Погледај профил корисника http://poeta.5forum.info

Назад на врх Go down

Погледај предходну тему Погледај следећу тему Назад на врх


 
Permissions in this forum:
Не можете одговорити на теме у овом форуму