РЕШЕЊЕ ЗАГОНЕТКЕ - Зоран Шкиљевић

Погледај предходну тему Погледај следећу тему Go down

РЕШЕЊЕ ЗАГОНЕТКЕ - Зоран Шкиљевић

Порука  srafara on Wed Mar 30, 2011 3:26 am

Зоран Шкиљевић


РЕШЕЊЕ ЗАГОНЕТКЕ




Недавно сам од драгог пријатеља, иначе талентоване причалице, али и још талентованије дангубе и лењивца, приликом нашег посве случајног сусрета, чуо овакву причу.

Био је дан као и сваки други, једнако досадан. Лапио сам на послу, убијао сате.
Нешто пре поднева, технички директор, омалени времешни баксуз каквог засигурно пре њега мајка није родила, дојурио је попут фурије и насадио се право испред мене. Нисам претерано раздражљив, поготово не у то доба, али његово присуство и иначе представља праву мору за моје сиве ћелије, а свака његова реч, искушење за моје нерве.
„Изволите, господине, технички“, процедио сам смушено, снебивајући се да ли да устанем или не. Ипак не.
„Ово је хитно!“, профрфљао је сручивши ми гомилу дискета и фасцикли на сто. „Постарај се да овај пут не прећујеш што ти је рећено. Разумео?“
Не, нисам „прећуо“. Насумице сам зграбио један од наслова који су од малочас чекали на мене. Била је то студија др Зорана Обреновића, „Србија и нови поредак“. Требало би је припремити за штампање, и то, како онај баксуз рече, што хитније.
Прионух на посао.
Рутински сам обрађивао страницу по страницу, поглавље по поглавље. Ишло ми је не може се пожелети боље. И, само шрто сам помислио да ћу рад на тој књизи, уз мало среће, до краја радног времена привести крају, испречило се нешто чему сам се најмање надао. Био је то проблем са каквим се још нисам огледао. Наиме, једно од поглавља завршавало се реченицом: „Зато је Југославија сфинга која тражи решење загонетке“. Реченица нимало необична, а, гле чуда, натерала ме је да исцедим из мозга све што се дало исцедити. Не својом кривицом, имала је нешто за друге крајње небитно, али за мене, како се показало, један и те како важан недостатак. Захваљујући природи текста што јој је претходио, а још више због формата књиге који је тражен, почетак и крај те фамозне реченице ни у једној од многобројних варијанти које сам испробао, нису могли да се нађу на истој страници. Обрни– окрени, окрени–обрни, како год да сложим текст, увек би ми преостало неколико речи за пренос. Безброј пута сам се враћао на почетак поглавља и изнова покушавао, тако да, опседнут тим, нисам ни приметио када су светла у околним канцеларијама погашена, нити када су колеге отперјале кућама.
Погледом на часовник установио сам да је још пре читавих сат времена требало да заждијем из ове рупе. Пре читавих сат времена!? Могу мислити како би ликовао онај гад да ме је овако доцкан затекао у послу, главу дајем да би запевао од среће. Али, пустимо сад њега, шта се то догодило са мном? Колико до данас само сам отаљавао посао, откуд наједном толика посвећеност? Шта је то заискрило у мени? Не знам. Али догодило се.
А што се, пак, оне реченице тиче, иако сам њене последње две речи ипак морао да пребацим на следећу страницу (која је, дакле, нејвећим својим делом зјапила празна), колико год то било у несагласју са напред реченим, био сам и више него задавољан са таквим решењем. А, ево и зашто. Као што већ рекох, у питању је била реченица: „Зато је Југославија сфинга која тражи решење загонетке“. Чим сам уочио да би се последње две речи, дакле речи „решење загонетке“ потпуно утопиле у текст ако би биле окружене другим речима и тако вен контекста штива остале незапажене, у исти мах ми је постало јасно да их некако морам издвојити, а њихово пренос на следећу страницу наметао се као богом дано решење. Схватио сам да ми се, неочекивано, указала згодна прилика да испровоцирам читаоце и самом штиву дам један нови, другачији квалитет (шта год аутор, речени З. О. мислио о томе), пошто те две речи, овако издвојене, могу бити посматране и тумачене независно од текста који им је претходио. Једноставно - такве какве су могле би у сваком читаоцу да побуде другачије асоцијације и импресије. Зато сам, мислећи на домишљатије читаоце – а таквима је „Србија...“, рекао бих, превасходно и била намењена – после речи „решење загонетке“ и оставио довољно места (као што рекох, готово читаву страницу) да уколико то пожеле, могу до миле воље да дописују и своје и туђе рефлексије. Па ко воли, нек изволи.

Искра Неизрецивог - Нит која све повезује - бљеснула је у теби, Маестро!
Нисам одолео искушењу, морао сам нешто дописати на 116. страници управо објављене књиге „Србија и нови поредак“, неочекивано је добивши као рођендански поклон. Од Маестра, погађате.

[center]

srafara

Број порука : 3
Registration date : 20.02.2011

Погледај профил корисника

Назад на врх Go down

Погледај предходну тему Погледај следећу тему Назад на врх


 
Permissions in this forum:
Не можете одговорити на теме у овом форуму