Прстен - Саша Мишковић

Погледај предходну тему Погледај следећу тему Go down

Прстен - Саша Мишковић

Порука  Саша Мишковић on Sun May 08, 2011 8:44 am

"Прстен"....прича о љубави.

пише Саша Мишковић
Објављено: Билтен “Островац”, 2010


Било би готово непримерено да се у Островцу пише о "њој", да овај текст не садржи позамашан
део у виду њених сећања и најискреније љубави према селу Острову. Њен животни пут потврђује
да је љубав према Острову , вредноћа, упорност и солидност у послу, као и светски признати
резултати у области филателије, многима остало невидљиво, а да је то, на крају крајева, ипак не
само њена лична ствар, већ и друштвена.

Милосава Мишковић - Мила је рођена 17.11.1927. године у селу Острову, тада срез Ковин у
Војводини. Пошто је тада зидана нова кућа, рођена је у кући првих комшија, Јованових, у једној малој
соби, која је и данас на истом месту, иако је распоред других просторија потпуно измењен. Као дете,
увек је радо била код њих, били су као једна породица, а нарочито за време Другог светског рата, у
време када је чика Бора, њихов отац, био у заробљеништву у Немачкој. Њена сећања на време пре
поласка у школу су, најчешће, везана за наше Православне празнике. Као дете, радила је све послове у
кући, а браћа су јој помагала само око краве, свиња или живине. Већи део дана проводила је крај
прадеде Нике, који је тада, стар и болестан, лежао у кревету у још несрушеној старој кући. Обожавала
је кад, преко лета, посети Ујака Николу који је тада живео у Пожаревцу, а радио у Вајфертовој пивари
као књиговођа. Његов деда би често свраћао враћајући се од берберина, код кога је куповао пијавице, те их стављао
себи на ноге и тако лечио висок крвни притисак. Ипак, највећа сензација је увек била посета чувеном
доктору Обрадовићу, који јој је лечио грло када поједе више зелених шљива или кајсија.
1934. године, пошла је у први разред, а тек пар дана касније, улази учитељица у разред плачући, те им
саопштава да полако и у миру пођу кући, речима: " Погинуо је наш Краљ Александар...". Била је јесен,
Острово изгледало празно, а они плачући, све двоје по двоје у колони, одоше да пренесу вест
родитељима. У то време, Милин отац, Петар Мишковић, радио је у сеоској Општини као писар.
Исте 1934. године, у Острово је дошао човек непознат, бедно обучен са једним замотуљком на штапу
преко рамена. Објаснио је да долази из Баније, из Хрватске. Тамо је оставио породицу, причао како
немају од чега да живе и да тражи било какав посао. Петар га је одмах примио, купио му одећу и сви су
га лепо прихватили. Био је јако добар, скроман и вредан човек. Звао се Стојан Јанус и дуго није желео
да каже адресу где му живи породица. Ипак, Петар је сазнао и успео да доведе целу Стојанову
породицу у Острово.У прво време, сви су се некако распоредили по кући и тако живели више од годину
дана. У то време је Општина бесплатно давала неплодно земљиште на крају села за градњу кућа. Тако
је Петар све средио са потребним папирима, те је кућа већ за годину дана била готова. Када су се
уселили, Петар им је дао све што им је било потребно за живот (кревете, постељину, столове, посуђе и
сл.), као да се деле две сложне породице.
У време када је била у другом разреду Основне школе, Ујак Никола је отишао из Пожаревца у Београд.
Уз препоруку дотадашњег газде-Вајферта, отвара продавницу прехрамбене робе у Далматинској улици,
у непосредној близини Фабрике авиона "РОГОЖАРСКИ". Тај Рогожарски је имао брата у Острову, са којим је Петар Мишковић имао родбинске везе. Звао се Ђура Рогожарски. Он је боловао од тешке и неизлечиве болести (Валцхајмерова болест), те га је Мила
често обилазила. Имао је две рођене сестре, обе удате у селу Дубовац. Његов рођени брат, био је руски
заробљеник за време Првог светског рата. Тамо се оженио Рускињом и по завршетку рата отишао са
женом бродом у Америку. 1971. године, први пут се вратио у Југославију, код својих сестара (чика
Ђура је већ давно умро...). Живели су у Калифорнији у Санта Ани.
1.септембра 1937. године, Мила уписује Грађанску школу у Ковину, те прелази да станује код Баке
Јеле, мамине тетке. Школа је била четворогодишња, у рангу гимназије и мале матуре. Била је у
четвртом разреду када је почео Други светски рат, те се због тога враћа у Острово. Током рата, радила
је послове у кући, али и на њиви. Често је помагала оцу и брату при вађењу меда, јер су пчеле за време
рата биле на салашу, а зими код куће у башти.
1942. године, Острово је задесила велика поплава. Вода је била на улици до куће и испред улазне
капије. Немци су често долазили у Острово камионима, упадали у куће и узимали стоку, живину и сву
храну која им је одговарала. Зато је Петар, сећа се Мила, закопавао канте са медом у башти, да их
Немци не пронађу. Пред сам крај рата, по ослобођењу Београда, Милин брат Сава, био је мобилисан и
са непуних десет дана обуке, послат на Сремски фронт, где је највише младих изгинуло. Само из
Острова, по Милином сећању, на том фронту је погинуло једанаест младића.

По завршетку рата, Мила наставља школовање у Ковину, а пети и шести разред гимназије завршава у
Пожаревцу. Са кантом меда (око 50кг), у зимско доба 1947. године, одлази са братом бродом у Београд.
Хтели су да посете ујака Николу који се вратио из заробљеништва, али и да продају мед. Зима је била
јака, са доста снега, у Београду саобраћај није радио, па су канту са медом, од пристаништа до ујаковог
стана, скоро два сата вукли средином пута. Од ујака сазнаје да су у Београду уведене нормалне наставе
за административни и стручни кадар, те седми разред наставља у Београду. Такву одлуку доноси јер се
у селима тада врло тешко живело. Држава је сељацима одузимала пољопривредне производе и стоку за
расподелу по градовима. Ако неко није имао колико му је одређено, слали су домаћине и у затвор.
Знајући да њени родитељи управо те производе дају за њено становање и да се пружила могућност да
се сама издржава, 22. септембра 1948. године Мила прелази у Београд. Добивши потребну потврду о
запослењу у Персоналном одељењу Министарства ПТТ, Мила почиње да ради, уједно уписујући седми
разред у Трећој женској гимназији.
У пролеће 1949. године, у Министарству се оснива Одељење за филателију. Наиме, по одлуци Владе
ФНРЈ, основана је стручна комисија за процену вредности филателистичке робе, те се овом одељењу
додељује назив "Југофилателија"-Предузеће за промет поштанских маркица.
Тадашњи Министар ПТТ-а, Заим Шарац, поставља за Директора те службе Ивана Шојата, дотадашњег
начелника Поштанског саобраћаја са Овлашћењем, да изабере потребне службенике из појединих
Сектора, с циљем организовања пословања "Југофилателије". Међу тридесет одабраних, нашла се и
Мила, која брзо почиње да гради каријеру, најпре на месту секретара новооснованог предузећа, а затим
и на месту председника Комисије за откуп и процену поштанских маркица. Након оснивања
Пословнице Унутрашње трговине, којој припадају послови: Депоа марака, Конфексија марака,
организовање продаје наших и страних марака у земљи, као и каснија набавка нових марака страних
земаља, Министарство ПТТ-а поставља Милу на место шефа ове пословнице. Преданим и упорним
радом, Мила већ ускоро остварује склапање уговора са појединим страним државама. Тако је склопљен
Уговор и са Представништвом Уједињених Нација о куповини свих издања поштанских марака УН –
издања Њујорка и Женеве као и Европске Конференције. На овом месту ради све до пензије и то: у
Лондону, Венецији, Милану, Риму, Њујорку и Паризу.
21. маја 1973. године, за заслуге из области филателије, одликована је плакетом администрације
Уједињених Нација у Њујорку и Женеви.
Ипак, сам почетак њене каријере, био је пресечен непријатним сазнањем. Наиме, 1952. године, у току
припреме пријемног испита за Економски факултет, на редовном годишњем здравственом прегледу у
амбуланти ПТТ-а, установљено је да болује од ТБЦ плућа. Директор ПТТ-а је одмах затражио Милин
детаљан преглед код приватног лекара у Крунској улици, чему се она противила говорећи да не осећа
никакве болове и да се не може, тек тако, одрећи свега. Налази лекара из Крунске су показали отворене
каверне у врховима оба плућна крила, те од здравствене комисије добија хитан упут на лечење у
санаторијуму за плућне болести "Кнез Село", код Ниша. Тако је већ једанаести дан, од сазнања да је
плућни болесник, стигла у санаторијум за ТБЦ болеснике. Пошто никада није боловала ни од какве
болести, видећи све оне болеснике, осетила се немоћном за борбу против ове болести. Неки су
умирали, неки као залечени одлазили, други долазили...

И баш онда, када су је сви снови и наде напустили, упознаје Банета (чије право име из поштовања
нећемо помињати), њену прву и једину животну љубав. Бане је, већ као младић, био пензионисан због
болести плућа и у том моменту, сигурно, једина особа која је вратила осмех Милиним уснама и снагу
да победи болест. По истеку четири месеца, шаљу је у Београд на комисијски преглед, те јој се у
санаторијуму на Иришком венцу, продужује лечење на још шест месеци, где убрзо долази и Бане.
Након овог лечилишта, долазе заједно у Београд ради комисијских прегледа, те обилазе и Банетову
мајку са којом је живео на Топчидерском брду. Не знајући каква их судбина чека и пркосећи овој
тешкој болести, Бане купује диван прстен, те се тих дана венчавају, усељују у нов стан живећи сваки
минут као да је последњи. Након следећих четири месеца лечења у Голнику, у Словенији, враћају се у
Београд, те Мила почиње опет да ради. Били су, коначно, сами у своме стану и здравствено се добро
осећали. Бане је био старији од Миле, веома културан и свестрано образован. Тек са завршеном Војном
Академијом у Београду, одмах почетком Другог светског рата, заробљен је, те је све четири године рата
провео у немачком заробљеништву. По повратку из заробљеништва, као Капетан I класе, распоређен је
са службом у Љубљану. Након годину дана оболео је од ТБЦ плућа и бива пензионисан.
У свему су се слагали. Волели исте ствари, обожавали позориште а посебно оперске представе. Како је
Мила радила скраћено радно време, Бане је свакодневно чекао код Савезне Скупштине, те су пре
одласка кући, увек прошетали до Калемегдана и успутно јој увек нешто купио. Иако то нису биле
крупне и скупоцене ствари, свака ружа је и данас сети на Банета.

Изненада, октобра 1955. године, Банету је позлило и одмах је пребачен на ВМА, оделење за ТБЦ. Мила
је од Начелника одељења добила дозволу да га сме свакодневно посећивати. Била је недеља када је
последњи пут отишла у посету. Био је доброг расположења, као увек, ведрог духа и спреман за шалу.
Собни лекар је потврдио опоравак и рекао да би Бане већ за неколико дана могао бити пуштен
кући. Следећег јутра, курур са ВМА, предаје Мили писмени извештај да је Бане умро у току ноћи. Био
је 30. октобар 1955 године. За прву годишњицу Банетове смрти, подигла му је споменик и три године
носила црнину. Иако су провели тако мало времена заједно, Бане је заувек остао у њеном срцу.

Можда су сећања само споменик над гробом давно прошлих времена и, можда, само ружа понека
замирише над тајном женског срца. Руже, као гласници неких нових почетака и чувари успомена. И
данас, после скоро више од пола века, Банетов прстен носи на руци. Изгрижен зубом времена и сољу
проплаканих суза, чека да поново засија радујући се поновном сусрету. И данас, после 55 година од
када га нема, обилази његов гроб. За његов Рођендан и за годишњице смрти, а некада и шетње ради. И
све лепо чега се сећа, су Бане и село из којег је кренула у свет.

avatar
Саша Мишковић

Број порука : 1
Location : Germany
Registration date : 26.11.2010

Погледај профил корисника http://sasamiskovic.wordpress.com/

Назад на врх Go down

Погледај предходну тему Погледај следећу тему Назад на врх


 
Permissions in this forum:
Не можете одговорити на теме у овом форуму