ТРАМВАЈ ЗВАНИ ЖЕЉА

Погледај предходну тему Погледај следећу тему Go down

ТРАМВАЈ ЗВАНИ ЖЕЉА

Порука  srafara on Fri Jul 15, 2011 6:56 am



ТРАМВАЈ ЗВАНИ ЖЕЉА




Напокон, после безмало свих шездесет минута пржења на ужарених београдских тридесет пет Целзијуса, уђосмо у трамвај Милица и ја. Ја двометраш и Милица од педесет девет сантима.
Безуспешно покушавајући да се пробијемо даље, висимо тик до полуотворених-полузатворених предњих врата, ја стојећи на једној нози као рода, а она скупљајући се у мојим рукама. Не можемо даље од господе што, забављена собом, зури кроз нас као да смо прозирни, као да нисмо од крви и меса него рецимо од плексигласа или од сапунице. И мешкољи се, сврби је нешто, вероватно ту негде између бутина…
Нисам размажен а нисам ни зановетало, не тражим и не очекујем много, поготово не у крцатом трамвају, тек толико да неко помери своју цењену гузицу, или да хоће бар да нам се осмехне, и то је нешто. Али осмех очито не станује тамо где индолентна умишљена господа врпољи своје гузице, учтивост такође. Но, погледујући у њиховом правцу, уочавам како се снебивају, као да сви редом хоће да ме приупитају: Зашто ломатам бебу по овој стисци? да нисам пошандрцао?.. Да, јесам! Али шта вас се тиче?! Узвраћао сам им својим намрштеним, слуђеним погледом, трудећи се по сваку цену да сачувам присебност. Док је трамвај грабио својом путањом, а ја и даље вапио помоћ која је изостала. Пошто већ нисам имао довољно куражи, а и памети, да их дотучем, рекавши им: У реду је, господо, попишам вам се на образ! Али, шта сад вреде јадиковке, требало је имати петљу.
На следећој станици, зауставио се трамвај. Дочекало га је стотинак запетих пушака у накострешеном људском обличју. Искочивши из заседе, појурили су ка нама уз бојне покличе, и са псовкама на истакнутом месту. Хтели су да уђу по сваку цену, и кроз затворен прозор ако буде требало. Удруживши снаге с неколицином ништа мање накострешених што су такође уз вриску и дреку похитали у супротном смеру, кршили су двери на дотрајалој шклопоцији, повлачећи их истовремено и на једну и на другу страну.
Изложен њиховом дивљању, заглављен у самом ћошку између врата и првог степеника, у неком чудном стању инхибираности и неодлучности, немо сам проматрао сопствену невољу. За сво то време, пазећи на злато које сам држао у наручју.
На крају, пошто им је пошло за руком да развале врата, зафурали су безглаво свако на своју страну. Па иако им ни најмање нисам био на сметњи, газили су ме, вукли, штипали, прескакли, псовали, лактали, ударали... Ударали без имало милости, без имало пардона, у својој суманутости не хајући чак ни за ово јагњешце божије у мојим рукама. Нападнути са свих страна, не могавши да се помакнемо ни горе ни доле ни лево ни десно, Милица и ја држали смо једно друго, чврсто, што чвршће, беспомоћно чекајући да протутњи стампедо, страхујући од тих аветиња, да нас у свом махнитању начисто не спљескају, да нас не оборе, да се не прућимо по поду или по ужареном београдском асфалту, и гледали се невесело.
Да ли је то нечастиви сишао међу нас, упитала ме је. Може бити да јесте, одговорио сам, замишљајући га како се смејуљи из неког прикрајка, посматрајући ову жалосну сцену…
Када је звонило за полазак, покренуо се трамвај. Ко је ушао ушао је, ко је изишао изишао је. И даље нам је било тесно, претесно, али колико-толико могло је да се дише.
Онда је Милица почела да јеца. Смири се, малена моја, шаптао сам јој покушавајући да је одобровољим, немој плакати, смилостивиће се ваљда нечија гузица, направиће нам мало места.
Цврц! Десетак мангупчића предвођених алфа мужјаком ошишаним на ћелаво, (питорескном инкарнацијом клошара неопростиво завађеног са здравим разумом), суочивши се са поражавајућом чињеницом да су извисили за место у трамвају, претећи се упутило ка нама. Гледају нас закрвављених очију, претпостављам да смо заузели места која су по њиховом реду вожње, као и њиховом схватању космичког поретка, за њих била предодређена. Пошто нема места за њих неће га бити ни за нас, чуо сам како се довикују. И, не чекајући да трамвај ухвати залет, већ су се напиздили право испред њега, стајали су посред шина одмеравајући нам средњим прстом, другом руком држали су се за мошнице и смејуљили се гледајући у правцу трамваџије. Док смо их ми запањено гледали, нису губили време. Насрнули су на оближњи саобраћајни знак који је личио на бандеру, искривили га а онда и оборили преко шина, а потом, не штедећи свој блистави осмех и још блиставији ум, ухвативши се за руке, заплесали су пипиревку или несто слицно томе. Пркосећи нама, ужаснутим и пониженим, у посусталом трамвају. Негде сам видео да индијанци тако призивају кишу, а они су очито били жељни нечега другог, па су зато призивали невољу, помислио сам. Подврискивали су, кревељељили се, изазивали. Ратници безумља изводили су свој шенлучки пир испред посрнулог трамваја, славећи Манитуа тражили ђавола. Крајичком ока ухватим оне на станици, ликовали су, само што се нису ваљали од смеха. Док је, овамо, цвилио намргођени трамвај, стојећи беспомоћан као брод пун путника, насукан негде усред океана, без иједног чамца за спасавање.
Уплашена и узнемирена, Милица је дрхтала као птић тражећи спас у мојим очима. За њу, малецку, ово кратко путовање већ се било претворило у праву мору. Тачније у хорор. Миловао сам је погледом покушавајући да је охрабрим, да издржи још мало, имамо да се возамо само још две станице и онда силазимо. Наравно, ако се трамвај покрене, и ако врата буду одглављена.
Немајући куд, и даље сам балансирао на једној нози као рода, заглављен у отужном простору између степеника и разваљених предњих врата, озлојеђен и усамљен у својој апсурдној позицији, као бродоломник који се чврсто држи за весло на узбурканој пучини. Питао сам се шта ће даље бити, где су сад трезвени, разборити и одважни? У коју мишју рупу су заглавили? Своју сопствену. Наиме, видео сам само малодушне, обешене фаце, како понизно мумлају себи у браду као какве бабускаре, ваљда чекајући да нам они индијанци, на крају баладе, поскидају скалпове…
И даље смо у трамвају. Чекамо да небеске силе реше наш проблем, заробљени свако у свом свемиру, али у различитим галаксијама. Нечија рука отворила је врата од кабине и пред мојим збланутим лицем из кога је зјакала неверица, указао се леп призор, очаравајући. Појавило се младо светло лице с крупним црним очима, бистрим као суза тинејџерке, и трепавицама као из бајке, дуга црна коса затегнута у реп. Гипко танковијасто биће појавило се и убрзо нестало из мог видокруга. Не знам шта су други видели али мени је блинкало пред очима, гледајући час у Лару Крофт час у Анђелину Џоли у тесно скројеној униформи трамвајџије! Искрено, било ми је свеједно која је од њих две, већ у следећем трену, појавила се поново, заправо већ је била у акцији. Прострелила нас је погледом који оказује чврсту решеност, био је то тренутак нашег суочавања са истином. Док је напетост расла, с неверицом смо гледали како се спрема за обрачун са оном шачицом лакрдијаша. Онда је зграбила пајсер и устремила се ка њима, муњевито и неустрашиво попут вучице. Јуришала је витлајући с батином у руци, док су се нама шириле зенице. Једног по носу, другог по леђима… дохватила је како је кога стигла; пуцало је све у славу великог Манитуа, и очас посла ствар је била свршена. “Брависимо! Брависимо!“, повикао сам, али није ме чула. Ако. Нисам био једини чије речи хвале су остале да висе у ваздуху, до њих јој очито није било стало. Као што је, чини се с гађењем гледала на гњаваторе док су, затечени призором достојним Холивудске продукције, с готово побожним дивљењем, прилазили да јој честитају. Претпостављао сам да је имала јак разлог за своју ледену неприсупачност која је помало мирисала на ароганцију. Можда је све ово што се дешавало за њу била само бизарна тричарија, помислио сам. Или је само била забринута мислећи на муке које је тек чекају, или је пак нешто треће било по среди? Било како било, и даље су сви погледи били уперени у њу, тражећи одговор у њеним разиграним зеницама, ишчекујући шта ће бити даље, који је њен следећи корак. Онда,
заденувши батину за појас попут правог мегданџије, не часећи ни час, заврнула је рукаве на свој радној униформи боје индига, и запутила се ка бандери. Сад ће бити баба за деду, деда за репу, помислим, сметнувши с ума да ни солидарност више не станује овде, да се сви се разбеже кад те допадну муке и невоље. Упркос томе што је бандера сметала њој једнако као и свима нама, попут неуморног Сизифа мучила се и напрезала она сама, трудила се свим силама да је исправи, да учини немогуће, одустајала па изнова покушавала. Док је читав легион воајера блесио у њу и куражио је као да гледа циркуску јахачицу. Било је, међутим, и оних који су, понети навијачком страшћу, здушно навијали мало за њу мало за бандеру, а, колико сам са свог тужног места могао да чујем, негде у дубини трамваја, пале су и прве опкладе, неко је типовао на Лару неко на Анџелину.
У међувремену, баксузи што су се гузали око нас, почело је да издаје стрпљење. Унезверили су се чекајући на исход неравноправног окршаја који је био у току, свеједном се негде журило, цупкали су као да имају и малу и велику нужду.
За сво то време, међутим, мисли су ми биле на другој страни, нешто ми је говорило да се нисам случајно увалио у овај шкрипац. Наиме, подозревао сам да ме то нечастиви поново искушава, као да на сваком кораку вреба прилику да ми прода свој опробани рецепт за опстанак у овом отужном провизоријуму који у зависности од прилике зовемо свет, друштво, цивилизација. Цивилизација? Цврц.
Ниоткуд се створише тројица балаваца. Сад су они у центру пажње. Један гледа у Лару, други у Анџелину, нуде помоћ, показују бицепсе, сад ће они то к’о од шале, већ су пљунули у шаке и ухватили се за бандеру. А трећи, пошто је нањушио сласт и добро нанишанио, мазнуо је за дупенце и Лару и Анџелину! Истог трена, севнуо је пајсер и докачио клињу, али брз је клиња, шмугнуо је у бежанију. „Не на ту страну! Не преко улице! Неееееееееее!“ Повикала су она двојица, али туп удрац који је уследио, довео нас је до ужаса: одлетео је клиња у неповрат, право под точкове шкрипавог „опела”. На тренутак - у једној микросекунди у којој смо постали свесни шта се догодило - следисмо се сви, а онда, са свих страна полетеше ка њему, да виде шта му је, има ли му помоћи. Лежао је насред улице, блед и непомичан, чинило се да су за њега све наде изгубљене. Међу првима прискочила је и Лара, пардон Анџелина, љубила му је руке, притискала груди, масирала образе...
На другој страни улице, она двојица голобрадих, изобличени у љуштуре настале неуспелим укрштањем октапода и фурије, са хиљаду руку сустижу малерозног возача, добричину средњих година очито склоног мамурлуку. Срећом огласила се мурја, па ови октоподи утекоше као фурије, иначе, како су били навалили да га пеглају, ни флека не би остала од добричине.
У међувремену, рашчистила се гужва око клиње, само се још наша вучица надвијала над њим, покушавајући да га врати у живот, пожртвовано, предано, као да јој је све на овом свету: ако заувек склопи очи, као да ће се небо угасити. Мада је била добрих педесетак корака удаљена од нас, и у клечећем положају, видео сам да су јој очи наквашене сузама а са усана јој врцају речи молитве.
Милица се, међутим, поново огласила плачем. Не знајући шта да јој кажем, промуцао сам само: Ово је, мила, дан ужаса, Бог жмури а нечастиви пирује, пирује ли пирује…
Дакако, шта може бити прече него утврдити ко је крив, односно ко је највећи кривац што је клиња заглавио под точкове; свеједно шта ће бити с клињом, свеједно што трамвај не може даље, свеједно што смо нас двоје заглављени…
Од кад се десила несрећа, паралисан је саобраћај с обе стране улице. Из оба смера, као и из околних улица, пристизале су колоне знатижељника. И даље сам свим силама покушавао да хладне главе, с извесном дистанцом гледам на невољу у коју сам био заглавио, разуме се и даље једнако пазећи на Милицу. Тако сам и дошао до закључка да се још једном показало да је наша ендемска склоност ка блесавлуку и другим ирационалним обрасцима понашања напросто задивљујућа. Јер ако замислимо листу приоритета прихватљиву за надмоћну већину очевидаца ове сурове животне драме, на њој би стајало само једно: да неизоставно, по сваку цену, треба наћи кривца и саопштити његово име!
Наиме, у паничну потеру за њим, једнако су се укључили и ови поред нас, згужвани у трамвају, и они доле, раштркани по улици. Као главни фаворит за неславну улогу кривца, за једне је словио несмотрени возач, за друге дрски балавац, а трећи су пак типовали на оно љупко створење налик на вучицу, а помињани су још и фатум и враџбине и још којешта. Зајапурени као певци, кошкали су се размењујући псовке и ћушке. На тренутке ми се чинило да чекају да дође неко са стране, неко са несумњивим ауторитетом, можда неки страшан баја, или нека виша сила, и да између истакнутих кандидата прогласи „победника“. Међутим, стварност ме је демантовала. Нико није био рад да одступи, да изда своју узданицу, не, ни по коју цену, свеједан би радије некоме ископао око него што би пристао да му не противречи. Као да је себи доделио улогу врховног судије, свеједан би да узме ствар у своје руке, и да управо његова буде последња, да он буде тај који ће да „пресуди”. И, у то име, пошто су се поштено напичкарали, полетеше једни на друге па почеше да се шоркају, као да су само на ову прилику чекали да полуде. За тили час и трамвајска станица и простор око ње, претворени су у бојиште. Пљуштале су псовке, пљуштали ударци, летеле пљувачке… Све једно није пуштало друго, није пуштало док га не „убеди“…
Срећом, у трамвају је било претесно за макљажу, ту и тамо пао је тек који шамар, уз подразумевајућу салву псовки и одговарајуће увреде. Углавном се жустро навијало, што за Лару, што за Анџелину, сочно помињући припадајуће им атрибуте и остале квелитете.
„Жив је клиња! Жив је клиња!“, чуло се, међутим, однекуд. Одјекнули су и аплаузи. Одахнуо сам гледајући болничаре, видео сам како га подижу и уносе у амбулантно возило. Пре него што је затворило врата санитета, забринуто лице у белом мантилу саопштило је: “Биће добро!”. Лара Крофт се насмешила стиснутих песница, гледајући у правцу реског одлазећег звука сирене, Анџелина такође, заискриле су поново њене сузама окупане зенице. Онда, погледавши около, пут бојишта, уочавам да је, неким чудом, престало „убеђивање“; испрепуцани бојовници броје огреботине, контузије и модрице. И - као да се све одвија по већ уиграном сценарију - поново су у истом строју, буљаче у нашу хероину, кураже је опет, подстрекују. Питао сам се: Шта хоће? шта очекују? можда сензацију!?
Наша одважна хероина поново се нашла у центру пажње. И, поново, не часећи ни час, пришла је бандери намеравајући да је подигне. Давид нам се указао у виду мистериозне девојке, одважне као Лара, заносне као Анџелина, Голијат је стајао пред нама искривљен и зао, у виду бандере, као непремостива препрека. Гледао сам ту нестварну сцену надајући се немогућем, да ће Давид укњижити још једну победу. „Сад нек јој је Бог у помоћ!”, добацио је неко. „Ако га има, и ако је ту!”, додао сам ја, убацивши доскочицу из филма који смо Милица, њена мама и ја претходно вече са задовољством конзумирали. Међутим, уз Његову помоћ или без ње - на опште изненађење и још веће запрепашћење – успела је! Померила је бандеру! Искренула је у страну, довољно да буде ослобођен пут трамвају! Поново је свет застао у једној микросекунди. „Брависимо! Брависимо!“, повикао сам онда, и опет улудо. Отишла је својим послом. Не хајући ни за одушевљење у трамвају ни за комично забеућене погледе оних ништарија напољу, као и за зујање у међувремену пристиглих фото-апарата и тв-камера, немилосрдно уперених у њено младо одважно лице и вижљасто згодњикаво тело, закопчано у индиго плаво униформу тесно скројену. Брзала је она, својим победоносном слаломом, хитро попут тигрице (није шала вучица је то!) домогла се трамваја, оставивши за собом сијасет разлога да сведоци њеног величанственог тријумфа над ништавилом посумњају у сопствену моћ расуђивања.
Ускачући коначно у трамвај, уочила нас је, уочила је Милицу и мене и осмехнула нам се. Хеј! Осмехнула нам се у знак поздрава. Осмехнули смо се, наравно, и ми њој, висећи и даље тик до полуотвореног-полузатвореног остатка предњих врата. „Опрости им, Боже, не знају шта раде! Опрести им, Боже, не знају шта раде!“, било је све што се могло прочитати са њених усана.
И коначно, зањиштао је трамвај и полетео попут Пегаза. Ко је био хитар ушао је, возиће се исто као и ми, макар до следеће станице, а осталима знало се шта следује: да скапавају чекајући следећи ако већ неће да липшу кланцајући пешице.
А ја? Ја сам, наравно, и даље грлио Милицу, прибијао је уз себе загледајући се у њену устрепталу радозналу душицу. И покушавао да је утешим, говорећи јој: Тихуј, малена, тихуј, малена моја, и не брини - вози тета. Тета-вучица!
А у сусрет нам хитају разјапљене чељусти нечастивог. Чељусти смутног, буком и бесом настањеног времена.


srafara

Број порука : 3
Registration date : 20.02.2011

Погледај профил корисника

Назад на врх Go down

Погледај предходну тему Погледај следећу тему Назад на врх


 
Permissions in this forum:
Не можете одговорити на теме у овом форуму