СВЕ ЈЕ ЉУБАВ - Миланка Бојиновић

Погледај предходну тему Погледај следећу тему Go down

СВЕ ЈЕ ЉУБАВ - Миланка Бојиновић

Порука  Admin on Sat Oct 15, 2011 11:42 am

СВЕ ЈЕ ЉУБАВ - Миланка Бојиновић



ПРЕДРИЈЕЧ

Збирка пјесама коју читалац има у рукама јесте таква да га не може, и неће, оставити незаинтересована. То је тако што ове ниске стихова имају једну интонацију која читаоца заокупи и понесе, али не високо, и у неку вансебност, него он остаје ту где је, али одушевљен и одуховљен, пун елана и воље да још сазна, доживи... да се обогати, али не богатством овога тварног свијета, него немјерљивима, нестварним вриједностима оностраности коју он доживљава с ове стране, у свијету пролазном. Е, управо то, категорија вриједности која диже, и вуче, и окрилаћује - то је оно битно и сушто у поезији, стваралаштву.
Пјесме наше поетесе Миланке Бојиновић се непосредно читају, схватају, доживљавају... Од њих се постаје лакши, унутрашње љепши, интимно радоснији. Као такве, оне су без узвика и поклича, без јуриша и спремности за (по)ход, него су ту, као и њихова поетеса и њихов читалац и чекају сливове благодатне росе и снопове нетварне свјетлости која грије, и то више изнутра па - препорађа, свакако на боље.
Каква је њихова молитвена психологија, отвореност, питомост, непосредност, јасно је и без објашњења: то долази у човјека и његов духовни и интимни простор који испуњује, богати, шири... Њени стихови и њихов језик поезије: метафоре и тропи, фигуре и симболи... па њихова мисао и порука, односно мисаоне поруке, толико отмене и једноставне, као да се преливају низ степенице стихова, али једним деликатним ритмом који се мјестимично и не региструје; мисао иде од почетка до краја, као вода која се спушта без слапове и пјенушања - па кад би то преписивач преписао редом, без стихова, имао би потпуно дочаране и развијене реченице. Овдје је мало који букет стихова без оне појаве која се у теорији књижевности зове опкорачење. Али то није прозна реченица, ни онда кад ту ниску стихова ставимо у реченични ред, јер из њенога ткива текста непосредно избија њен квалитет, али - не стихијски, него у ритамским валовима, попут молитвених; овдје се молитвено и пјесмено сливају до идентификације. То чини бит и боју молитвености ове умјетности ријечи, а у питању је пјесменост и молитвеност вишега значења: поучна и васпитна, умирујућа и блага, стишавајућа и отварајућа... јер субјекат који чита те неједнаке редове, надраста себе, отвара себе, прихвата у себе... оно чега нема ту око себе, у сфери профанога, јер ово узводи свијету горњем, вриједности светога које је онострано. У њима се Богу обраћамо молитвено, и хвалимо Бога молитвено, а то овдје значи - и јесте - пјесмено.
Неколико пјесама, у којима је присутан свети Василије Острошки и мотив његова чудотворства, нијесу само пјесме гдје је он именом и појавом, коју читалац у топлини своје психе дочарава, него кроз њих струји флуид оностранога који је пјесникиња, у то нема сумње, непосредно и топло доживјела, најприје у Острогу, крај самих моштију Свечевих, а онда и даље: она Острог дислоцира, па, или га она носи са собом или у себи, или он њу прати и не пушта је из своје благодатне сфере, из ареала и климе духовности - тако интимне, блиске, пријатне... да чудом испуњава свијет реалности.
Ниједна од ових пјесама, колико ми је познато, није ушла у неку нашу антологију, а како и да уђе, ко би је издвојио из цјелине која је цијела антолошка или цвјетничка, цвјетна: ријеч антологија је преводни и изведени термин из латинског израза антус што значи цвијет који има боју, мирис, изглед... и то су све особине сваке од ових пјесама и сваке од њихових строфа. Амбијент и сфера њихова имају у себи добру дозу псалмичности: и хвале Бога и љепоте свијета. Ови њени стихови су непосредни, а то даље значи - ненапорни, непројектовани, несрачунати, него теку као мирна и широка свијетла ријека...
Читаоче, читај и прочитавај док не научиш, а онда, што чешће понављај, нарочито кад си сам или у тјеснацу било које врсте, или када осјетиш потребу за узлетом и - видјећеш шта је поезија: стварање, обнављање, богаћење незастаривим и нетварним богатством - оно што је од Бога; од Бога непосредно, или преко свеца посредно. Тако, није само молитва упитно и молбено интонирана, него и овако: разговорно, захвално... па понесе и узнесе субјект у висину према Субјекту, или субјект доживи Субјект ту гдје је, преовлађујући географију, топографију, и локацију... Ако то осјетиш и доживиш, појмио си ове пјесме и успоставио контакт, однос, разговор, ритам, интонацију... са поетесом Миланком. Биће мило и теби и њој: теби, јер је то твој нови, раније небивали доживљај, а њој што је сјеме њених стихова, пуних симбола, тропа, метафора... пало на плодно тле, а не у трње или у суви камењар. Оно сад клија, узраста и рађа и доноси нове етапе стопа напредовања и разрастања; узраста и рађа - ствара, јер стварање јесте поезија - ријеч од грчког пиео, што значи стварам.
Искуси (унутрашње доживи) и преноси га даље, јер то је душа пјесме: она има своје путеве, облике, тонове, токове, норме... али нема ограничења домета: зависи колико си у стању да појмиш доживљено, и обратно - појамно и појмљиво да доживиш.

Протојереј - ставрофор
проф. др Димитрије М. Калезић


НА ПУТЕВИМА СВЕТЛОСТИ

У катаклизмичним временима снажних превирања, и духа и материје, кад земљотреси померају осу земље и убрзавају њено кретање, кад ветрови наилазе нагло и тамо где их орканских никада није било, кад се полови топе претећи потапањем острва и континената, кад почиње библијско "одвајање жита од кукоња" и кармичко чишћење "до седмог колена", у времену умирања старог света и рађању новог, једна сасвим обична жена, она, која је у свему једна од нас, пева топло и искрено о свом малом - ВЕЛИКОМ ПУТУ КА СВЕТЛОСТИ.
Годинама у самоћи и тишини писана, ова детиње искрена и чиста поезија, њен је уцртани пут ка духовном и светом, ка БОЖАНСКОЈ СВЕТЛОСТИ.
У временима бешчашћа ова поезија, обојена светлуцавим искрама душе, искрено и без позерства и учених поза, поје о недоумицама и озарењима на лествичастом духовном путешествију, имајући у позадини ненаметљиви, а упечатљиви мото: "Будите као деца, јер ће деца видети Царство Божија".
Као што ово може да ужива у лепоти сликара наиве, очарано непостидношћу боје и покрета самоуког сликара, тако и у овој ритмичкој поезији, непосредног, јасног и чистог израза, ухо и мисао уживају у исконској снази речи, осећајући у њеном звучању ритам народа из којега је песникиња никла, одгајана на његовој прелепој лирској и епској поезији.
Има нешто што је изнад свакодневног, земаљског, што ову поезију диже на једну вишу физиолошку, религиозну раван и одваја је од материјалног неоефемерног и свакидашњег: то је тежња да се досегне сопствени, али и божански смисао људског живота на Земљи, потреба да се општељудско сагледа са оног безвременог "уживања" ослобођено ситних, несталних "игара" ега и личности.

Иако нема изражену тенденцију за тим, ова поезија је у великој мери путоказна и поучна, само ако се прихвати као директан израз настао непосрдно у часу надахнућа и молитве, у миру разговора са небеским и узвишеним.
У таквам тренуцима тишине, спадају сви слојеви бића који попут навучене слојевите гардеробе, крију суштину - душу, и човек остаје "го" и сам, сасвим провидан пред БОГОМ.
Ова поезија говори о таквим РАЗГОВОРИМА. Ритам МОЛИТВЕ у њој појачава осећање вишедимензионалне стварности и слојевитости живота који представља ЧОВЕК.
У песми Љубав Свевишњега, вапајем за љубав у којом се волео живот и све у њему, из времена детињства, доба невиности, молба је за повратак те светлости у ојађену душу и онемоћало тело. Искуство година доноси сазнање да су све љубави бледе и слабе, несталне пред једном једином.
"Само је једна љубав неизмерна, љубав Свевишњега", закључује песникиња ("Љубав Свевишњега")
Блештаво бела светлост просветљења меша се у овим стиховима са дугиним бојама непрочишћене енергије душе оптерећене свим, па и прародитељским греховима тражећи, у сопственом миру, ИСХОДИШТЕ и блесак БОЖАНСКОГ КОПЉА, комуникације са оностраним, кроз метафорику анђеоског, светачкопредачког. Треба спознати све те пружене руке које воде у МИРНО ЈЕЗЕРО ТИШИНЕ.
Миланка истрајно, упорно, непоколебљиво трага, одана и искрена у свом пронађеном задатку, и сигурно ће пронаћи та "уска врата" која воде у долине рајског спокоја и благости.
Десетерачким ритмом, уздисаја и издисаја тела народа у коме је поникла и који није заборавила у времену извештаченог, слугерањског негирања порекла и генетског припадања, Миланка даје и своју генетску вибрацију, поставивши се као само једна од још неугашених свирала овог некада тако поносног и духовно обоженог народа.
Као да ојађена земља из које је поникла и на којој живи сада још понеки Србин, или, овај несрећама и бомбардовањима израњављени Београд, дају одушак кроз јасно "народско" певање ове жене која воли све људе и у свему живом види јединство божанске промисли.
"Одшкринух врата непозната
и спознах љубав,
што је душа моја
вековима снива,
и спознах Љубав
на којој Васељена почива".


Песникиња не преноси директне подуке, али сликајући сопствена стања као да посредно опомиње да је време да се дубоко усредсредимо на своје подсвесне дубине и решчистимо кајањем наслаге патолошких "духовних бољки" које не дају човеку да оптимистично и са радошћу погледа у нови дан. Одвајајући битно од небитног, као да нас упућује на оно што смо заборавили: бескрајну љубав и милост божанског и виши смисао свега што се збива, сагледан са космичких, а не појединачних размера.
Језгровита истина у обраћању анђелима: "Молите Господа да ми опрости што живех у срећи, а нисам је свесна била", звуче као опомена сваком, или "Радујте се, анћели свети, раширите своја крила, што душа моја Бога слави и што спознах да у мени стално борави" ("Чекајте ме"). Специфична, готово мистична атмосфера светих места, као изворишта за напајање прочишћујућом енергијом, дата је у песми "Острог" и "Небо над Косовом".
Њена освећена душа дарује наду људима који су изгубили веру и наду у боље сутра: "Што год да радимо, Господ нас гледа, јер ми смо његова чеда" ("Господ нас гледа"). "И све тако, до краја века, и кад умремо, Господ нас увек са неба гледа, јер ми смо његова чеда".
Свесна величанствености Божије воље, и кад је поетско надахнуће у питању, песникиња се захваљује:

"Хвала ти, Боже, за све што ми даде,
и за ово слово написано.
Ништа се не створи без твога знања,
све су то твоја дела нама дана".
("Искра")

Кроз молитву и љубав песникиња открива себе, али онај тамни део, присутан у свима, који кочи, одводи на странпутице, на погрешна тумачења истине. Зато је одушак у тој најтежој бици: "И молим да тело моје и душа моја у сагласју буду", "да се снађе и пут твој свети пронађе".
Иако ова поезија нема философску лексику, поседује философску исконску дубину, лирско сазвучије које пева и о овостраном и оностраном. У готово светом титрају пронађене смисаоне светлости своје духовне дубине, изнедрава морално, општељудско и исконско, које тавори у сваком и неосвећеном бићу, уснулом у незнању и нељубави.
Осветљава у себи и подстиче у другоме, једноставно, топло, људско, са значењем које је та реч некада имала. Ова позна креативност указује на свевременост могућности дубоког понирања у себе и синтетизовања искуства, вере и активности која не зна за године.
Никад није касно да се пронађемо и кренемо путем светлости. Божанска мудрост је ту увек на нашој страни "Ништа не можеш дотаћи, а да Њега нећеш наћи... од Њега никад не треба ићи, код Њега у све векове векова треба стићи" ("Он је свуда").
Само тако можемо истински почети живети: "Чух поток како жубори, и сва природа, Господе, о љубави Твојој говори и срце моје, РАДОШЋУ прозбори" ("Спознаја").

Светлана Илић - Шуњеварић


МОЛИТВЕНО (С)ТИХОВАЊЕ МИЛАНКЕ БОЈИНОВИЋ

У време смутно и данашње, у доба "великог брата" а малих људи, кад српско огњиште хоће да упепеле, српска писмена да затру а језик да нам украду и опогане, појаве се, као одговор на то, песници душе. Проговоре Раби Божји речима умилним, откровењским и прозорљивим. Запевају стиховима пуним благодати и истине, обнављајућим и исцељујућим, римама које читаоца надахњују љубављу, вером и надом. Све је више таквих песника који су, као и поетеса Миланка, у позним годинама запевали. Уистину, да ли су они одговор на ову кривду и васељенско безличје којим нам прете? Даровани духом целомудрености, смиреноумља и снисходљивости, трпљења и љубави, дотакнути божанском благодати, христоносни и христочежњиви, овакви песници су пријут и прибежиште напаћеном српском народу. Док су многи људи спољашњу раскош којом су окружени платили сиромаштвом душе, малобројни песници обогатили су се унутрашњим миром који превазилази сваки ум. Тако је и ауторка ове рукописне збирке, стиховима које је узнела као молитву, показала да када је човек искрен, када уистину воли и благоделује, може да подари каквоћу која се не постиже бираним речима и одмереним богословским изразима.
Зато ову збирку чека блажена будућност и она ће, уистину, сигурно претрајати сва ова данашња плиткоумља којима смо окружени.

Веселин П. Џелетовић

Admin
Admin

Број порука : 193
Registration date : 15.11.2008

Погледај профил корисника http://poeta.5forum.info

Назад на врх Go down

Погледај предходну тему Погледај следећу тему Назад на врх


 
Permissions in this forum:
Не можете одговорити на теме у овом форуму