АНТИКВАРНИЦА ДУШЕ - Наталија Јаковљевић

Погледај предходну тему Погледај следећу тему Go down

АНТИКВАРНИЦА ДУШЕ - Наталија Јаковљевић

Порука  Admin on Fri Sep 04, 2009 12:44 pm

Антикварница душе
Наталија Јаковљевић
ISBN 978-86-86863-04-1



Осврт на циклус песама Наталије Јаковљевић

Наталија Јаковљевић, лекарка по занимању, поетеса по вокацији има изузетну срећу да се бави двема најплеменитијим делатностима: медицином и поезијом. И једну и другу делатност заволела је како се то обично каже од средњошколских дана. Као ученица гимназије почела је да пише песме и убрзо се нашла у Удружењу песника аматера. Уредници алманаха и зборника овог Удружења радо су прихватили и објављивали њене младалачке песме.
Свој раскошни, природни, списатељски таленат ова песникиња развила је до перфекције. Оно што прво пада у очи јесте чињеница да су њене песме, иако многобројне, веома уједначене и по снази порука и по транспарентности језика и по вешто и срећно смишљеном организацијом сваке појединачне песме сврстане у одређени циклус. Нема изразито високих узлета ни падова ни у једном циклусу, ни у једној песми. Све је у поезији Наталије Јаковљевић, што би рекао наш врсни теоретичар књижевности Богдан Поповић, расно, јасно и красно, а ми додајемо још: и модерно, интегрисано у савремени ток српске поетике.
Десетак песама сврстаних у циклус "Откровења" могу се сврстати у родољубиве, духовно-рефлексивне песме. Свака од ових песама је оригинална, неуобичајена, метафора. Наталија Јаковљевић, висока интелектуалка, незаведена флоскулама назови "Европејца" јасно види политички, друштвено-економски и културни амбис, ропство, јад и беду у који је сурван њен народ и сву беспомоћност, тихо привикавање масе на ропство.Зато пише песме о величанственим личностима, родоначелницима вечне Србије: Немањи, Растку-Светом Сави, Краљу Милутину, Цару Лазару оним великим творцима наше културе, државности, настављачима цивилизацијских вредности започетих на стаништима Сораба, Венда, Етрураца који су у предантичко време заједно са Грцима и Римљанима поставили прве темеље европске цивилизације, писмености. У том контексту уз чињеницу да смо изопштени из заједнице европских народа она метафорички апострофира Немањину лозу /Симеонова лоза/ као симбол нашег постојања и опстајања на овом Балканском простору на којем смо од почетка, од искона:

"Хиландарци
Очекују чудо
Не надају се смакнућу.
Још увек башта рађа
И Симеонова лоза род даје
Благе вести шаље.
Свако је пуца нада
Да бог још увек крепи
И влада."


И кад се ми Хиландарци бојимо смакнућа, не само наговештеног, већ јасно видљивог, виспрена песникиња се не боји јер осећа снагу наше историјске потраге за Истином, Правдом и Слободом, и уз Растка позива /у песми "Растко"/

„Огњу
Поклонићу
Храст-ово
Слово
Бојно!"


Дакле, храст свето дрво Сораба, Словена, Срба и слово корен нашег имена, поетеса поклања огњу непомирљивој борби за опстанак. Како лепо речено-непорециви таленат на делу! Оваквим бисерима обилују и остале песме овог циклуса. Из песме "Откровење"

"Краљ Милутин
Данас у мене гледа
Са фреске на зиду

Поред њега исти путир
Осмех у вину
И неко дете у крилу."


Песникиња препознаје себе као бебу /духовно дете/ у крилу родитеља нашег најуспешнијег средњовековног краља Милутина када је Србија цветала у политичком, привредном, културном и сваком другом погледу. Овде песничка имагинација има циљ да нас упути у далеку прошлост када смо много значили Европи, када су њихови гастарбајтери зарађивали кору хлеба у косовским рудницима, а краљ, градитељ величанствене Грачанице уз смешак и вино сањао будућност свог народа. Цитирани стихови у овој последњој строфи "Откровења"откривају велику наду песникиње да све људско, лепо и величанствено још увек није нестало у неповрат.
У Историјској песми, Наталија Јаковљевић понире у нашу дубоку историјску прошлост, тражи корене Расена, људи Сенке Сунца, како су себе називали стари Словени расути од Владивостока па све до Пелопонеза, на просторима Тракије, по целом Балкану и целој Панонији. Зашто су Аристотела немири свили-вероватно што умног Хелена његов најбољи ученик, Александар Македонски, чист Сораб није хтео да слуша, што није призивао само хеленске богове већ и своје соларне. И наша умна песникиња сумња у археоисторијске германско-нордијске школе које су зарад сопствених интереса искључиле сорабски етнос са простора Балкана. Ангажованост у поезији Наталије Јаковљевић нимало не шкоди општем квалитету, понајмање уметничкој вредности њених песама.
Дубоко одана својим песничким преокупацијама, песникиња спонтано и без позе каже "Удаде ме реч за песму". Тако је и насловљен циклус песама рефлексивних и љубавно-рефлексивних између којих бих истакао три изузетно лепе песме посвећене трагичним судбинама песникиње Марине Цветајеве, великом, нежном и трагичном Јесењину као и тајанственој и не мало трагичној Силвији Плат.
Из опуса рефлексивне поезије наше песникиње на располагању имамо песму „Адам“ у којој она размишља о јединству женског и мушког рода чији резултат једино могућ интегралан потпун човек. У прожимању мушког и женског принципа песникиња види и једино могуће решење за два наизглед супротстављена пола.
Сваки љубитељ поезије, па и они случајни читаоци, на први поглед могу уочити да су песме Наталије Јаковљевић заиста праве песме, високог квалитета и књижевне вредности. Песме које плене својим порукама, чаробним речима, врсним стилом.

Београд, март 2008. год.

Миљојко Милојевић, песник

Поезији је духовност циљ.
Савршенство је предуслов Вечности.


Песничко надахнуће је Божији дар, као и људски живот, а све што је од Бога мора да живи и остави траг који се еволутивно препознаје, осветљава и испољава једино захваљујући неуништивости и вечности душе, као Божанске искре Светог Духа.
Песме наше песникиње Наталије Јаковљевић су чудесан спој искрености порива трагања и гордости због елитираности тема и мотива, али и огромног свестраног и свеобухватног знања, који заокупља пажњу душе, на путу духовног зрења.
Сам наслов књиге"Антикварница душе"упућује на ризницу старих, вредних ствари које у рукама добијају нови живот и чија се историја осветљава новим светлом. У души сијају такве "стварчице"предмети из архетипског живота предака знања и сазнања, драгоцености у полумраку тајне. Песме обухватају период од 1984. године па све до данас, као да је песникиња желела да нам каже да оно што је "старо" у својој бити лако кореспондира са овим садашњим, а ово садашње може се подвести под оно прошло. У том конгломерату протиче живот и добија онај квалитет, које наша спознаја зове вечност.
Осећај блискости са изузетним песничким естаблишментом, попут аутентично екстравагантне Силвије Плат /1932-1963/, која је проглашена за америчку Марину Цветајеву, или Сергеја Јесењина /1985-1925/ и саме Марине Цветајеве /1892-1941/, као представницима најплодотворнијег периода руске књижевности, базираног на истинској мистици и мистици истине је покушај уверљивог истицања постигнућа праве вредности, која у себи обавезно мора да садржи честицу вечне душе.Песникиња врло уверљиво стаје у одбрану аутентичности њиховог живота и песничког деловања, бранећи их пред људима и Богом једино могуће речју, римом. У песми о Јесењину она као последњи аргумент песникове невиности потеже, зачудне, плашљиве очи срне која као гласник из неког другог света немо доноси једини могући одговор: „Не, песник није крив.“ Још таласају ражана поља, песник и песникова реч још живе у рими неког другог, оног будућег којег је сам песник досегнуо. И Марина Цветајева у свом очајању подиже руку на себе, али она још увек ходи у речима наше песникиње између бреза голих и без речи се споразумева са њом. Чак и ту смрт песникиња покушава да ублажи и њену неминовност поништи "Један младић црнооки, дошао ми из њене смрти".
Занимљиве су и песме "олиричене историје" града у коме је песникиња рођена. Песникиња се обраћа истинским градитељима и неимарима и сведочанствима историјске прошлости Београда и на свој особен начин оживљава прошлост и спаја је са садашњим па и будућим градом. То су песме посвећене Николи Доксату де Морезу, градитељу Калемегдана, Емилијану Јосимовићу, првом српском архитекти, Деспоту Стефану Лазаревићу. Олиричене историјске личности постају нам блиске, стварне и вечно уткане у титраје овог, рекла бих, вечног града. Прошлост је за песникињу велика инспирација.

"О, граде што те саздах
Не знадох ко сам
Да ли зрак
Или
Вихор моћан.."

/из песме "Калемегданска тврђава"/

Живост и снага изражавања осећају се и код доживљаја предмета, због пластичности описа, која изазива једну моћну слику истине једног минулог доба:

„Самовари
стоје на полици
неизвесне судбине
војници!“

Тако самовари са полице у старој антикварници постају симболом људске патње, избеглиштва, непојамне туге за домовином. Постају то и остају као неми сведоци-војници окрутне судбуне.
У својој антикварници душе песникиња стаје пред још један изазов пред планину богова - Меру. У том сусрету песникиња показује неустрашивост у сусрету и живљењу са самом собом, због свести потврђене осећањем постојања тачке ослонца и сигурности макар и као бајковите стварности у којој на крају свако на поклон добије звезду. Сличну поруку има и песма Храст, као симбол вишевековног трајања али и српског /словенског/ знамења, будући да је храст чувар записа чија светост вуче корене још из доба словенског Пантеона. Песникиња жели само храст и мир са сопственом душом:

"На знамењу
У миру са кором
Са собом
Са хлебом
И родом".


Засигурно несвесно, али врло моћно из подсвести, као из кладенца избијају наталожене архетипске слике значаја Рода, који је у време словенског многобоштва био доминантна категорија /прародитељ Богова/ и који постаје песничко надахнуће у име спознаје у оквиру вечности преко искона и прапочетка.
Песникиња из блиставе ризнице подсвести извлачи вредна знања, која подсећају на пробуђене успомене и давно прошла времена, у којима као да је и лично учествовала, јер се потпуно равноправно супротставља чаробници Кирки, знајући да је победа над сваким лукавством могућа, само ако постоје мудрост и стрпљење. Знање, Мудрост, Истина и Стрпљење побеђују страх и спасавају душу. У својој малој ризници-антикварници песникиња нам несебино поклање такве дарове спознаје сопствене душе. И то све кроз песму!
Славећи недодирљиво звездано небо ка коме јој је поглед окренут да би открила и досегла само своју звезду, песникиња постављајући питање истовремено даје одговор:

Звезде у мраку
Сијају
С вечерњег неба
Знак,
Да ли је и удах
Наш
Значајан
За њихов сјај?


Сећам се једне врло честе и поучне изреке, која ми се допада и коју ћу покушати да искажем, да бих развила причу о звезданом запису-белегу, у астролошкој наталној карти."Праве речи као звезде падну саме, сви тражимо поенту на крају драме, али поенту крије први чин".

На асценденту у И пољу песникињине наталне карте налази се ретроградни Нептун. Личност поетесе је тешко разумљива другима. Wено биће вибрира у складу са неком вишом музиком коју само она може да чује... музиком Небеских сфера.
У митологији је Нептун /или Посејдон/ бог мора и бог воде, елемента који чини основу живота, а генерално је симбол урођене склоности ка поезији, музици, уметности, контактима са другим димензијама, интровертности, тајни, мистериозних страсти и узвишене љубави. Нептунови људи су медијуми, пророци, окренути религији, воле све оно што "плови"по беспућу у висинама као и у сну. Па јој можда због тога Кирка и Одисеј нису страни!
У астролошкој терминологији када је већина планета испод хоризонта то појачава наговештену Нептунову "неухватљивост" и обитавање у свом идеалном далеком свету чији је садржај јасан поетеси и њој сличнима, јер снови у боји су царство за изузетне - елиту Духа у коју се улази једино после превазилажења себичности и одбацивања материјалне стварности, рекла бих после пењања на планину Меру!
Нептун као владар личности је значајан за пружену могућност "хватања суптилних, савршених емоција и највиших космичких вибрација, јер пружа спознају душе у постојање и моћ Творца, духовност, идеализам, интуицију и истинско милосрђе. Поетеса има јак Нептун, који је планета владар личности и проводник порука виших сила, јер њена реч продире у висине, зато што и сама долази са висина.
Северни месечев чвор у знаку Девице, даје путоказ живљењу и има основни задатак -служење. Служење захтева интелектуални приступ /ред, рад, дисциплина/ бригу о људима па је пред нама поетеса кристално чистих речи као израза субјективно-објективне стварности, и одговоран лекар.
Пошто ми је основни циљ у овој анализи да пластично дочарам миље, базу и основну покретачку снагу душе која стихове ствара погледаћу где се налази Сунце, моћна звезда давалац живота на планети Земљи. У наталној карти песникиње Сунце је положено у ВИ пољу а у секстилу са Месецом /подсвест/ па је тај аспект подстрекач већини лекара који овај аспецт имају, /плус деловање енергије Северног месечевог чвора/ за заузимање одговарајућег - племенитог приступа према сваком пацијенту.
А зашто лекар пише песме?
Зато што му се врх В поља налази у знаку Риба /владар Нептун/ и зато што у В пољу има Венеру /владар личности/ и Меркура - гласника богова/ владар ИX поља. Наравно ово је поједностављен приступ таленту-Божијем дару бићу које се професионално бави лечењем, људског тела и људске душе.
Но, то није тема ове поезије, која је саздана од савршених речи која поетеса преноси свима који желе да је чују.
Уживајте у песмама, у нади која ће постати стварност, јер ће савршено победити несавршену пролазност и изборити се за вечност Духа!

У Београду, децембар, 2007.

Јасмина Костић, публициста, астролог

Над рукописом Антикварница душе

Наслов овог рукописа ме упозорио да застанем, и да са пажњом погледам шта се то „унутра“ налази. Претпоставио сам да је „Антикварница“, како само име каже, место где ћу се сусрести са сведоцима прошлости, нежним успоменама и сјајем доба негдашњег. Међутим, чим одшкринух врата нађох се у својеврсном вртлогу времена и простора, на граници где можда и ишчезавају, али и пред јасном назнаком поетесе да не жели да преузме улогу глосатора, да жели да покаже душу али не и да је оголи. И ту рукавицу, бачену читаоцу у лице, схватих како и треба „певам, а чуће ме онај ко жели“. Без жеље за додворавањем, хипокризије и лицемерства нижу се стихови, откривају „тајне, замотане у сопствено знање“ и, можда, провејава страх сваког песника који је спознао истину, намењену и својствену изгледа само њима, да ће проговорити некада после, кад тело клоне а стихови васкрсну: „на камену / проговорићу / љутим пламеном“. Поетеса широког образовања, интелектуалне лирике, тка пред нашим очима стихове памучне мекоте, прометејског бола, увијене слојевима знања, увек са дозом аристократске дистанце. Као што орах крије своје језгро тврдом љуском, и не да лако до њега, тако и Наталија иште од читаоца, да уложи напор да допре до сласти. А једном када то уради, и када исту окуси, остаје му само да ужива у оном што је, можда, само наслућивао. И да често обилази „антикварнице“ у потрази за сопством.

Веселин Џелетовић Павлов, књижевник

Admin
Admin

Број порука : 193
Registration date : 15.11.2008

Погледај профил корисника http://poeta.5forum.info

Назад на врх Go down

Погледај предходну тему Погледај следећу тему Назад на врх


 
Permissions in this forum:
Не можете одговорити на теме у овом форуму