ЧУВАРИ ЗАВИЧАЈА - Веселин Џелетовић Павлов

Погледај предходну тему Погледај следећу тему Go down

ЧУВАРИ ЗАВИЧАЈА - Веселин Џелетовић Павлов

Порука  Admin on Fri Sep 04, 2009 12:52 pm

Чувари завичаја
Веселин Џелетовић Павлов
ISBN 978-86-86863-12-6



Овај роман почиње сновима
а завршава се реалношћу.
Између њих је истина.


аутор
УВОДНИК

Реч Косово, прослов је среће и несреће, за Србина слава и погибија, означење раздеобе где и неслога бере жртве.
Збиља, за случај човеков и чињеницу народну, игде ли угледнијег позорја него што је Косово, крајина Србинова. У сваколиком пространству Српства има ли гдегод да се знатнијим него на Косову: осећа родољубље, појми слобода, дозива и благослови Отаџбина.
Косово је судња висост Српства, од давнине лук до неба и поприште свуд пределом. Овде, кроз дозивања српска, додирује се земља и небо; земља издигла се жртвом а небо спустило круном; што је земаљско небесним се оденуло, мери неподложно а песми надлежно.
И тако се, да је безмерно и певно, знамењем Косова крштава родољубље у Србина; о Косову он бајку прича, стиховима слика судбину; један јунак је цео народ, једна жртва сва страдала Отаџбина.
И зато нека Веселин Џелетовић Павлов поносито гледа и цени своју књигу, дакако и своја крила поетска не свија већ остану летећи к новим поемама; јер безмерно је царство поезије, а Косово понајвећма баш ту обитава.

академик Владо Стругар

Извод из рецензије

Без прошлости нема садашњости без садашњости нема будућности. Без Косова и Метохије нема српског бића, срца и душе. Једноставно нема ни Србије.
Ко о Косову и Метохији говори, пише и пјева изазива код „великих“ мржњу, код „малих“ снагу, подстицај и јачину. Тако чини и пјесник косметског поднебља, подједнако Бањске, Грачанице, Високих Дечана, Пећаршије али и суровог крша Старе Херцеговине одакле се пут Косова доселише његови Џелетовићи. У равницу Широког поља, Сувог Дола донесоше навике, обичаје и вјеровање али прије свега понос и достојанство.
Веселин Џелетовић Павлов кроз ову књигу своје пјесме и писаније зазива Српство да не забораве да су увијек били своји на своме, да главу нијесу сагињали и душману се покоравали. Заправо да нема гријеха кад се од зла бране. Он, млад човјек који се буди и лијеже са Косметом у души изговара једно и једино могуће:

Сваки човјек о слободи снева
Србин увјек о Космету пјева


На дне
24.09.2008. г. проф. Жељко Видаков Зиројевић

Одломци из романа:

Дуго се превртао по кревету те вечери деветог децембра 2007. Неће сан на очи, а неке тешке мисли га притисле, к'о пред зло. Не зна ни сам кад је, ни да ли је заспао. Зна само да је изашао у своје двориште а оно цело преплављено јајима. И то нека огромна, стиснута једно поред другог, без размака између њих. Гледа Обрен зачуђено јаја а она се раширила докле поглед сеже. Све бело около, очи га боле од белине. Протрља их и кад поново погледа виде како се јаја мало подигоше. Тек сад примети да то нису јаја већ кечићи. Испод њих шиптарска нацерена лица, смеју му се и дозивају га: "Шок Обрен, ооооооо шок Обрен". Затвори очи па их поново отвори и виде младу девојку у српској ношњи како трчи по оним јајима ка њему. Како које згази, притисне га и врати надоле, али чим коракне на следеће оно претходно се придигне. Она лица јој завирују под сукњу и добацују погрде за њом. Види и сељанку, води троје деце, о рамену јој виси пушка, и зове: "Помози, Обрене. Тако ти Бога и Светог Јована, помози". Он ћути, не може реч да изговори. Викнуо би, вриснуо ал' неће глас из груди да изађе. Напиње се из петних жила, покушава да силом избаци ваздух из себе али не вреди. Виде и неког човека, са шајкачом, иде ка њему унатрашке, са спуштеним панталонама. Црвен, крвав траг остајао је за њим. Тек кад му се човек примаче, Обрен виде грлић ракијске флаше како му вири из ануса. Пада крв по оним кечићима, а она лица са исплаженим језицима срчу и облизују се. Како коју кап посрче кече постаје веће, као и глава под њим, само што је сада све грознија и ружнија. Угледа и цркву како лебди тик изнад њих, и мирно плута ка њему. Оне главе се сагле, некако су преплашене, али само у моменту када је црква изнад њих. Чим се удаљи а она лица шкргућу, пљују и прете. Загрлио би Обрен цркву, привио је на груди, ушушкао под кошуљу али не може је досегнути. За њом се, по оним кечићима, вуче црквено звоно, одскакује како пређе преко којег ћулафа, али ћути, ни гласа не даје. Требало би да звони а оно ништа. Макар на узбуну. У то виде мајку како излази на двориште. Још увек је лепа, онако какву је Обрен памти. Глава јој повезана црном марамом а у руци метла од прућа. Поче мајка да чисти двориште, и гле чуда, како замахне метлом кечићи се претварају у мехуре од сапунице. Са сваким замахом метле подигну се у ваздух и распрше. И што је замах јачи њих је све мање. Обрен гледа, очима не верује и осмех му се појави на лицу. "Мети мајко, мети, мети" - одјекује његов врисак двориштем. У тај мах појави се и Сунце са Истока. Грану некако топло, топлије него што га је икад огрејало. И пружи Обрен руке ка Сунцу. Зраци га заслепише те он затвори очи. Када их поново отвори, сада већ будан, забљесну га светло батеријске лампе уперене у његово лице. Зачу шиптарски глас који га упита на српском:

"Где ти оружје?”...

* * *

... Али, он који је учествовао у ратним збивањима познавао је већину тих људи. Многе дане и ноћи проводио је са њима на ратишту. Гледао муџахедине и стране плаћенике како под дејствима дрога, без откинутих делова рука настављају да јуришају као да се ништа није десило, и како падају под рафалима као снопље. Гледао брадате, плаве, црне, свих боја и раса, и хришћане и муслимане - сви заједно против Срба. Али, му они нису долазили у снове. Није их се ни онда плашио јер је знао шта брани. У сновима су га походили његови пријатељи, насмејаних лица, весели и раздрагани какве их памти. Потпоручник Леовац, Драган "Шумар", Тибор Церна, поручник Ивица Петковић, Радивоје Раденовић, Дејан Јовановић, поручник Нинослав Ранчић, Шапоња, Звездан Тасић... Долазе и говоре: "Вукане, брате, ти знаш зашто смо погинули. Немој нас издати, Вукане, не остављај нас саме на Космету. Остани Вукане, остани". Вукан је зато у Селу, неће он оставити своје саборце, пријатеље и другаре, своју браћу. Неће оставити оне чије сени лебде изнад Кошара, Горожупа, Дренице, Чичавице... Над светим Косовом и Метохијом. Неће дозволити да им српске кукавице и дезертери газе по гробовима, исмевају се њиховој жртви. Да имају и мало части поклонили би се пред сенима ратника који дадоше живот за отаџбину. А Србија, са чијим именом на уснама су одлазили у смрт, одужиће им се кад-тад. Зна то Вукан, зна и Србија, али сада ћути. "Није улудо, српски хероји, није улудо, није улудо" - понављао је Вукан у сну...

* * *

... Бог је створио земљу а Срби Космет. Зна се шта је правда, шта је божје, а шта је царево. Запад хоће Богу божје - Шиптарима Српско. Не мере, и неће моћи. Неће се балави Шиптари башкарити по мојој ђедовини. Неће биволице пасти моје ливаде. Неће, док је мене жива, мајку им јебем.
- Смири се Жељко, ово је само привремено, док не прође тај први талас дивљања, па ћемо се вратити..
- Који талас дивљања, Милоје. Ти шиптарски таласи су ко плима и осека. Вековима, годинама, свакодневно. Навикли смо се на њих ко да су природна појава. Људи, да ли сте ви свесни да живимо ове јебене животе од једног њиховог напада до другог. Таман прође један напад а ти већ чекаш следећи. Доста смо ћутали зарад мира и како Запад свира. Овај пут ћу их чекати. Овај пут ћу им показати како Србин одговара на силу: "Земан дошо, ваља војевати, за крст часни крвцу прољевати, свако своје да покаје старе". Покајаћу их за двадесет колена. То вам обећавам...

Роман можете наручити на телефон: 011 2545872
или на Удружење писаца Поета, Радничка 5д-1, 11030 Београд
или e-mail: redakcija@poetabg.com
Цена 300 динара + ПТТ

Admin
Admin

Број порука : 193
Registration date : 15.11.2008

Погледај профил корисника http://poeta.5forum.info

Назад на врх Go down

Погледај предходну тему Погледај следећу тему Назад на врх


 
Permissions in this forum:
Не можете одговорити на теме у овом форуму